Prokuplje na dlanu

Читаоци

МЕЂУГРАДСКА ЛИНИЈА



Објављено: 20.05.2018 u 16:19 | Аутор: Biljana Roganović 0 коментар(a) МЕЂУГРАДСКА ЛИНИЈА
У бусу, фото:Прокупље на длану

Понекад се питам куд ли нестаде драж путовања из моје младости и оних нестварних времена у којима не беше интернета ни мобилних телефона, па су се људи хтели не хтели морали ослањати једни на друге и комуницирати.


Беху то једноставна времена у којима је већина ствари имала сврху постојања, чак и прозори аутобуса. Кроз њих су путници разгледали пејзаже и у врелим летњим месецима отварали их како би осетили налете ваздуха који доносе освежење и окрепљење у дугим часовима вожње. Данашњи бусеви имају прозоре који се не отварају. Модерни клима уређаји преузели су бригу о проветравању и расхлађивању путника, а разгледање пејзажа остаде забава малобројних, рођених средином претходног века. Тако је и са данашњим људима, који додуше имају срца, али су она затворена за блискост, пријатељство и љубав. Улогу срца преузео је мозак који покушава да искалкулише и измери немерљиво, па зато уместо срца користи достигнућа модерне технологије.


Кренимо на једно вишечасовно путовање из нашег лепог Белог града према сивој унутрашњости. За десетак минута са перона 4 полази „Ласта“. Начичкани испред аутобуса људи чекају да убаце пртљаг у бокс и докопају се свог удобног седишта. Када се и последњи путник сместио, затворише се врата и Ласта „полете“ на Југ. Унутра тишина као у цркви. Већина повадила своје телефоне, таблете и ај-подове и већ прешла у неку другу димензију.

Чек! Ено тамо ка средини једне бакице којој нешто није јасно. Хтела би да пита, али девојка која седи до ње више није присутна. Склопљених очију са слушалицама на ушима већ је у неком свом свету и не примећује је. Окреће се на другу страну али ситуација је слична. Момци држе телефоне и за њих остатак света не постоји. Бака резигнирано слеже раменима и заваљује се у своје седиште. Хтела би да гледа кроз прозор али је њена сапутница до прозора и већ је навукла завесу. Ах та данашња омладина!


А ево још једног путника који је изгледа неоптерећен модерним справицама. Човек средњих година седи поред мало старије госпође која нешто куцка на свом уређају. Он за дивно чудо из ранчића вади књигу и почиње да чита. Како то лепо и помало носталгично делује. Али не задуго. Још нисмо стигли до Бубањ Поток рампе а нашем читаоцу зачу се из џепа звук којим га телефон обавештава даје време да се врати у своје доба. Господин вади телефон и … књига је изгубила битку.

Будимо мало безобразни и завиримо преко рамена овог господина, како би видели шта га је то тако заокупило па је одустао од читања занимљиве књиге. Хммм захтев за пријатељство од неке интересантне госпође на фејсу. Прихвата и шаље поруку добродошлице а онда конверзација креће:

Ја: Драга Виолета добродошли међу моје пријатеље.
Виолета: Хвала, боље те нашла.
Ја: Не видим јасно твоју слику. Да ли се можда познајемо?
Виолета: Не верујем немам слику не желим да објављујем.
Ја: Да, разумем.
Ево сад се познајемо J
Виолета: Хехехе тако је.
Ја: Пријатеља никад доста зар не?
Виолета: Да да.
Ја: Пријатеља никад доста, али времена увек мало.
Виолета: О да. Пуно радим и немам времена ни за себе
Ја: Незгодно је то. Трпи и породица и сви. Имаш ли породицу?
Јеси ли удата, ако није тајна?
Виолета: Да
Ја: Одакле си?

Аутобус стаје на паркингу код пумпе. Петнаест минута паузе. Неки излазе да пуше, неки да протегну ноге. Нико ни са ким не разговара. Једна мајка успављује малишана који се унервозио. Наш господин чека одговор, нестрпљив да сазна одакле је мистериозна дама нејасне слике и не примећује да његова сапутница не може од њега да изађе. Напокон, повишеним тоном који не трпи поговор тражи од њега да се склони и ослободи јој пролаз, како би изашла!

„Наравно, наравно, опростите молим Вас, ево устајем…“ – помало збуњено одговара господин подижући се са седишта.

Телефон и даље „ћути“ Одједном почиње пљусак и путници утрчавају у аутобус. За пар минута поново су на аутопуту. Наш господин држи телефон у руци и чека вибрацију која би му најавила да је стигла порука. Ништа се не дешава и он полако тоне у сан.

Сви и даље буље у своје уређаје или слушају музику преко слушалица, које имају снагу да оштете бубне опне оног ко их користи, али немају могућност да пригуше народњаке које је возач појачао како би разбио успављујућу монотону тишину. Бакица такође спава. Схватила је да друштво за разговор неће наћи јер данас људи више воле да разговарају са својим справицама него са другим људима…

Бзззззз… ето поруке! Да ли је од ње? Вибрација зачас растерује сан и наш господин радознало гледа у дисплеј:

Виолета: Живим у Сремској МитровицИ, али сам родом из унутрашњости.
Ја: А одакле, ако смем да питам?
Пошто сам и ја из унутрашњости.
Виолета: Знам видела сам да си из Куршумлије.
и ја сам из околине Житорађе,
Ја: Па лепо, значи земљаци смо J
Долазиш ли понекад у родни крај?
Могла би да се јавиш пиће да попијемо ако будеш долазила.
Виолета: Хехе хвала лепо управо сад идем на тамо, али у Пролом бању.
Била сам код брата у Београд и сад сам у путу за Пролом.
Ја: Каква случајност!
Па и ја сам био ових дана у Београду
и сад се враћам за Куршумлију!
Штета, могли смо се видети.
А с ким путујеш? Са мужем и децом или…?
Виолета: Стварно
Ма јок сама
Ја: Возиш и куцкаш поруке! Води рачуна J
Виолета: Не возим идем
аутобусом.
Ја: Из Београда?
Немој ме зезати?
Кад си пошла?
Па ја сам у бусу за Пролом Бању!!!
Виолета: У 9 јутрос.
Ја: Шта!!!???!!!
Хахахахаха па ја сам кренуо „Ластом“ у 9 јутрос за Куршумлију!
Пре пола сата смо правили паузу код „Старог Храста“,
почео пљусак па је било гурање да се уђе у бус!
Јел ме зезаш да смо у истом бусу?
Виолета: Хахахха изгледа јесмо које си седиште
Ја: 6 а ти???
Виолета: 7.

У истом тренутку наш господин и госпођа до њега окренуше се и збуњено загледаше једно у друго!

Не догађа се често али се ипак понекад догоди да се путеви паралелних светова укрсте, као у овом нашем случају када су се виртуелни и материјални свет додирнули. Да ли нам тада нека Виша сила или Бог шаљу поруке, како би нас подучили или скренули пажњу на неке важне животне лекције?

У овом случају наш господин и госпођа из 6-ог и 7-ог седишта су неколико сати седели једно до другог додирујући се раменима а при том су у отуђењу игнорисали једно друго, тражећи и посвећујући пажњу невидљивим и далеким, можда непостојећим особама. Колико пута сви ми управо то радимо? Маштамо и прижељкујемо неког или нешто, верујући да се то налази ко зна где а заправо нам је све време ту на дохват руке…




Душан Влаховић




Коментари

Нема коментара. Будите Ви први који ће оставити коментар.


Ваш коментар

Пошаљи

Коментари објављени на сајту prokupljenadlanu.rs не одражавају став власника и уредништва, као ни корисника сајта. Ставови објављени у текстовима појединих аутора такође нису нужно ни ставови редакције, тако да не сносимо одговорност за штету насталу другом кориснику или трећој особи због кршења ових Услова и правила коментарисања.

Строго су забрањени: говор мржње, увреде на националној, расној или полној основи и псовке, директне претње другим корисницима, ауторима новинарског текста и/или члановима редакције, постављање садржаја и линкова порнографског, политички екстремног, увредљивог садржаја, оглашавање и постављање линкова чија сврха није давање додатаних информација везаних за текст.

Строго је забрањено и лажно представљање, тј. остављање лажних података у пољима за слање коментара. Коментари који су написани великим словима неће бити одобрени.

Редакција сајта задржава право да не одобри коментаре који не поштују горе наведене услове.

Пријавите комунални проблем
ЈКП "Hammeum" Прокупље
у служби грађана

Прокупље на длану је место за све Прокупчане


Анкета

Да ли се претерује са славским спремањем?


Контакт

E-mail

info@prokupljenadlanu.rs

Уредник

+381 (0)60 07 11 209
biljana.roganovic@prokupljenadlanu.rs

Менаџер

+381 (0)65 84 22 792
menadzer@prokupljenadlanu.rs

Пошаљи