Prokuplje na dlanu

Култура

ДЕСЕТО ЈУБИЛАРНО ИЗВОЂЕЊЕ ПРЕДСТАВЕ


Објављено: 13.11.2017 u 23:42 | Аутор: Biljana Roganović 2 коменатар(a) ДЕСЕТО ЈУБИЛАРНО ИЗВОЂЕЊЕ ПРЕДСТАВЕ
Сцена из представе, фото: Варошко позориште "Хистрон"

Поводом десетог извођења "Клаустофобичне комедије" прокупачког Варошког позоришта "Хистрион" Даниел Јовановић написао је текст у којем говори о овој представи и успеху који је доживела. Тај текст преносимо у целости.


Историја једне представе која говори о нама

После десет извођења и две године трајања желео бих да са људима добре воље поделим своје утиске и сећања са турнеје представе ,,Клаустрофобична комедија“ Душана Ковачевића у организацији Варошког позоришта ,,Хитрион“.Најпре о представи...

...Увод и више од тога.

Давне 1992. године, као млад студент, гледао сам представу ,,Клаустрофобична комедија“ у Звездара театру. Глумили су Данило Бата Стојковић, Миша Јанкетић, Сека Саблић, Данило Лазовић, итд. Теју је играо Жарко Радић, мој идол из детињства, обзиром да сам се, као клинац, успављивао уз ,,Капелске кресове“ , а о ,,Девојачком мосту“ да и не говорим. Тек на крају представе сам схватио да су ми уста потпуно сува јер их нисам ни затварао све време. Нисам могао да дођем себи. Нисам могао да верујем да један драмски комад може у толикој мери да преслика једну епоху, атмосферу колективне хипнозе и демагогије, катастрофално срозавање и деградацију бића једног народа од стране политичке елите. Дивио сам се свакој реченици, сваком детаљу који је Душан Ковачевић уградио у овај текст. Касније сам је гледао и на нишкој и прокупачкој сцени у извођењу локалних позоришта. Без обзира на глумачка остварења, текст никада није губио на својој генијалности и лепоти. Био је увек подједнако актуелан као и 1986. када је доживео прву премијеру. И можда је у томе њен највећи проблем... И после њега он, а позориште и даље потказује живот.



Било једном у Прокупљу, лета Господњег 2016.

Окупили смо се у лето 2016. у варошком позоришту и већ на први поглед знао сам да су ти људи као рођени да играју ликове из овог комада. Просто су се улоге ,,залепиле“ за њих.Није ми падало на памет да се поредим са Жарком Радићем али и мени је Теја Крај био изузетно близак: обојица смо занесени песници, писао сам за ,,Књижевну реч“ а и малчице сам страдао од комуниста. Такође сам знао да ће редитељ Зоран Цветковић аутентично, авантуристички и маштовито извести поставку са новим тенденцијама што је негде за сваки комад и најважније. Нисам се преварио...Ониричку основу тескта Зоран је подигао на још већи ниво, више није био само преплитање сна и јаве већ жестоко прегањање чија је снага и дејство на стварност већа: сна или јаве. Драма се одвија у тренуткy настајања, то јест писања. Иза Теје који куца ,,нешто налик на савремену причу о Отелу“ почиње скривање балерине Нине по београдским препуним контејнерима, по којима Сава скупља бајати хлеб да би прехранио свиње а тиме прехранио породицу, наставља се сценом на позоришној сцени где политичар Јагоша гледа себе, па ће већ сутрадан сместити писца у лудницу, док поменута балерина, Пољакиња, која је поверовала да ће јој краткотрајна сексуална веза са високим полицијско-дипломатским делатником Јагошем, током његовог боравка у Варшави, сада помоћи да побегне из земље Источног блока, из свеопште беде комунизма и да преко Београда стигне у Канаду… преко димничара, који угледавши пољску балерину која је uciekła z teatru доживљава преображај и сам емотивно постаје узнесен, тако да ће се то узнесење трагично завршити. Сава у драми извршава љубавно самоубиство скоком са крова, стварни Сава пада са крова, Сава у Тејиној/Ковачевићевој драми извршава друго самоубиство кидајући довод крви и шапћући име прелепе Пољакиње: Нина, Нинаа, Ниинааа!…И тако сваки дан пробе, пробе, пробе и најзад премијера...



Премијера и први проблеми

Премијера је требала да буде изведена на кошаркашком терену приликом отварања фестивала ,,Бескрај 10 квадрата“. На жалост, негде око пет сати, кренула је жестока олуја, небо се намрчило и киша је почела да пада као из кабла.Отпале су све припреме и идејна решења за наступ на отвореном, посебно пад лутке ,,Саве оџачара“ са крова суседне зграде. Буквално покисли до голе коже и уморни од преношења позоришних дрангулија премијеру смо извели у сали биоскопа ,,Топлица“, која је, узгред речено, прокишњавала.Не сећам се да су ми сат времена у животу брже прохујала а првих десет минута срце тако лупало.Тек после првих неколико реплика схватио сам где сам и шта радим. Почео сам да уживам, први пут у животу, у 46. години, глумим на даскама које живот значе и то још Теју Краја... Теодор Теја Крај, алтер его, свих антикомунистичких дисидената а вероватно и Душана Ковачевића, по сцени хода бос, стално нестајући у својој фантазији из које га повремено буде шамари језиве стварности - да му је брат љигави и дрски функционер а сестра корумпирана и излапела уседелица која га све време прави лудим. И од осталих ликова режисер је успео да направи креације што приближније оригиналима.Сава Оџачар, у маестралном тумачењу Мирољуба Мировића Фацира коме је улога часног и духовитог добричине легла и по годинама и по карактеру. Играти ову улогу после Бате Стојковића исто је као играти Радована после Зорана Радмиловића али је Мики то извео на свој начин, оригинално и прецизно, нарочито бриљирајући у дијалозима са Вулетом и Јагошем.


Вулета милицајца је крајње убедљиво играо Југослав Јовановић коме се униформа просто лепи као и у стварном животу. Збуњени Вуле никако да запамти који нам председник долази у посету и да ли је из Џуфамбе или Џуманде а на првој позоришној представи коју гледа у животу запрепашћено открива да је један од главних јунака на сцени. На жалост, нисмо успели да нађемо још једну полицијску униформу из тих времена па да у први ред сместимо Вулетовог двојника који би се током представе сумњичаво освртао, ишчуђавао у на крају театрално напустио салу. Јагошу, превејаног политичара, нарцисоидног и похотног превртљивца сензационално је интерпретирао Небојша Миленковић. Јумба је сазрео у комплетног глумца, подједнако добро глумећи и комедијанте и негативне ликове. Потпуно заслужено на смотри аматерских позоришта у Лебану овенчао се првом наградом за мушку споредну улогу.

Такође, на високом нивоу и зналачки, улогу Веселе одиграла је Дијана Радосављевић. Дијана толико озбиљно схвати улогу и темељно је обради да ни кашаљ ни крпљење чарапа није хтела да симулира. Једна од важнијих и захтевнијих улога је савршено укројен лик балерине Херберт Нине, у тумачењу, какве ли коинциденције, имењакиње Нине Стојановић.Колика ли је вероватноћа, да ти се са тако ретким именом, од свих женских улога западне баш исто име! Можда би неко реко случајно али нема случајности на овом свету...Нина је савладала пољски језик и акценат перфектно, подједнако као и балетске покрете а својом нежном и крхком фигуром верно насликала лик савремене Аске која мора да игра да би преживела.

Дивну подршку имала је у балетану и професионалном плесачу Александру Шћекићу из Ниша. Бескрајно смо му захвални јер је силно време жртвовао и изгубио без икакве надокнаде плешући по разним салама. Али без њега представа не би била ни убедљива ни озбиљна, он је та карика у ланцу која показује посвећеност ансамбла. И он и још једна оригинална фигура наше представе, прави правцијати виолиниста, Игњат Јовановић, који је звуцима ,,Шиндлерове листе“ музички обојио монолог Саве оџачара. Ни то што Игњат свира ову тему није случајно јер се радња истоименог филма одвија баш у родној земљи Нине Херберт – Пољској. И остале музичке нумере потичу из Пољске. Слушали смо Шопена и Леха Маковјецког: ,,Баладу о ротмистру Пилецком“ и ,,Марш најемника“.Витолд Пилецки је пољски херој који је добровољно ушао у Аушвиц да би слао извештаје о стравичним дешавањима у логору. Случајно или не и он је после рата погубљен од стране комуниста као и јунаци ,,Клаустрофобичне комедије“. Превише случајности за један комад рекло би се.

И да не заборавим оне дивне невидљиве људе без којих ниједно позориште не може а којих ,,ако се сете – сете, ако не, то је била њихова дужност“...Славко Милетић се побринуо за сценографију и вечито паковање-састављање-растављање, а дивни клинци из Гимназије: Влада, Ђорђе,Милутин и Михајло су се буквално бринули као техничка подршка.

Турнеја

Онда су дошле још две репризе у амфитеатру Више пољопривредне школе и још једна у биоскопу.Па гостовања у Блацу,Нишу и Алексинцу и учешће на фестивалима у Лесковцу и Лебану.Свуда пуне сале и дуготрајни аплаузи. Најдужи аплауз и најуспелије извођење доживели смо у амфитеатру Више пољопривредне од наших Прокупчана. Најзанимљивије је било играти у Казнено-поправном дому у Нишу пред затвореницима.На све неправде а нарочито покушај убиства на сцени затвореници су бурно реаговали довикујући и устајући са столице. Ко би помислио да осуђеници за тешка кривична дела имају такав осећај да се поистовете са радњом и јунацима драме. Никада нећу заборавити прве пахуље на лицу док нас спроводе уличицама затвора и понос који сам осећао што смо људима у тој ситуацији макар једну ноћ олакшали и улепшали. И онда последње, јубиларно издање, 9.новембра, опет у леденој биоскопској сали али пред фантастичном, више него пријатељском публиком у организацији ,,Удружење родитеља, старатеља и пријатеља деце и младих оболелих од малигних болести - ЕПИГЕНИЈА". Постоји ли бољи начин да једна представа заврши свој пут него хумано.




На жалост...

Да ли зато што је текст превише познат или што га ,,Звездара театар“ истовремено игра по Србији или што је тема комада разобличавање политичкомафијашког паразитског система кога се ни до дан данас нисмо ратосиљали, ко зна због чега, тек, наша представа није добила одговарајући третман на фестивалима.Неки људи који су одлучивали о селекцији су се поштено обрукали, као и жири у Лебану доделивши нам тек треће место. ,,Уметност не можете разумети ако не размишљате“, али изгледа да долази време и већ је ту када више нико не жели да размишља јер ће га заболети глава ако то учини. И онда ће бити све мање правих позоришних представа. Играће се водвиљи, монодраме, једноочинке, нешто са што мање пара, јефтино, да се јефтино замаје народ који и сам постаје све јефтинији али то више неће бити уметност. То ће већ бити нешто сасвим друго.





Даниел Даниел Јовановић



Коментари

16.11.2017 u 08:16 A рече:

Zasto niste pomenuli da ste predstavu igrali i u Domu ucenika u Prokuplju?Ja sam vas tamo gledala i uzivala,kao i svi ostali.

1 0
17.11.2017 u 07:47 zoran cvetkovic рече:

У праву сте, А. Било је то једнои од бољих извођења!

1 0
Одговори на коментар

Ваш коментар

Пошаљи

Коментари објављени на сајту prokupljenadlanu.rs не одражавају став власника и уредништва, као ни корисника сајта. Ставови објављени у текстовима појединих аутора такође нису нужно ни ставови редакције, тако да не сносимо одговорност за штету насталу другом кориснику или трећој особи због кршења ових Услова и правила коментарисања.

Строго су забрањени: говор мржње, увреде на националној, расној или полној основи и псовке, директне претње другим корисницима, ауторима новинарског текста и/или члановима редакције, постављање садржаја и линкова порнографског, политички екстремног, увредљивог садржаја, оглашавање и постављање линкова чија сврха није давање додатаних информација везаних за текст.

Строго је забрањено и лажно представљање, тј. остављање лажних података у пољима за слање коментара. Коментари који су написани великим словима неће бити одобрени.

Редакција сајта задржава право да не одобри коментаре који не поштују горе наведене услове.

Пријавите комунални проблем
ЈКП "Hammeum" Прокупље
у служби грађана

Прокупље на длану је место за све Прокупчане


Prodajni šop u Prokuplju ,

ul. Ratka Pavlovića 25,

062 254 073 i 027 210 033




Анкета

Да ли се претерује са славским спремањем?


Контакт

E-mail

info@prokupljenadlanu.rs

Уредник

+381 (0)60 07 11 209
biljana.roganovic@prokupljenadlanu.rs

Менаџер

+381 (0)65 84 22 792
menadzer@prokupljenadlanu.rs

Пошаљи