Да случајни пад може да буде болан, али и продуктиван и да из њега може да се изроди и шаљива песма доказао је Душан Влаховић. Он је какко нам је описао дан уредно кренуо на масажу (тиме се у основи зарађује) и чинило се да је то сасвим обичан дан....Али, заплела му се кеса у точак и прелетео је преко своје машине те средио лигаменте ручног зглоба. И ту није крај... У повратку, од лекара свратио је код мајстора да му среди бицикл, али га је пред кућом „чвркнуо“ аутомобил. Након пада са бицикла и свега што се касније дешавало лежећи и лечећи ране мислио је на Змаја и настала је песма.....

„Пођем, клецнем, идем застајавам
За бицикл свој се придржавам
Тетурам се ка’ очајник клети
Зборим речи, речи без памети:
‘’Ал’ се с’ овог лети!’’
Вичем Богу: Овако се пада!
Вичем правди: Плаћена је сада!
Анђелима: Ви јој точак знате!
Вичем земљи: Јој што падох на те!
Ни отуда нема ми одјека…
Вичем себи: Милан Куч те чека!
Идем, станем, ка’ очајник клети,
Опет зборим речи без памети:
‘’Ал’ се с’ овог лети!’’
Идем, станем, па ми клоне глава
Над седиштем са ког падох… страва.
Бицикл ми само цути немо;
Где с’ Милане да се насмејемо?;
Па и њему, ка’ очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
‘’Ал’ се с’ овог лети!’’

Душан Влаховић