ГОСТОВАЊЕ СКЦ НИШ У ДОМУ УЧЕНИКА

Једном речју: празник за очи и душу. Јер оно што су глумци Студентског културног центра из Ниша приредили ученицима прокупачког Дома ученика, само се овим и сличним поређењима може описати. Последње октобарске ноћи, у трпезарији која је постала позорница, поделили смо и заједнички проживели трагикомичан живот једне породице, било које. Централна фигура ове породице Зеко, или било које, је мајка, стуб и ослонац куће. Ова мајка, или било која, нема право на лош дан или личне прохтеве јер мора да удовољи свим члановима породице, мора да удовољи свим њиховим потребама и фантазијама. Како би мудро рекао Лав Толстој: све несрећне породице личе једна на другу, тако и ми можемо препознати породичне сцене сличне онима који се одигравају и у нашим домовима.Та блискост и повезаност, универзалност и свеобухватност проблема којима се представа бави јесте поуздана нит на којој израста поверење у оно што нам глумци предочавају. Делимо исте нездраве емоције, поремећено понашање и обрасце који се понављају и зато комад погађа право у мету, односно срце. Сви актери показују у неком тренутку своје аутодеструктивно понашање, осим мајке која до краја остаје трезвена и присебна без обзира што даје одушка себи, испушта вентил што би рекли психијатри, примењујући једнократну шок терапију алокохолом или хистеричним вриштањем. Комад се зове ,,Мамин дашак у свемиру“, изведен је у оквиру Фестивала „Лектирићи фест“, у организацији градске библиотеке а гости Дома ученика су били дивни млади људи, студенти из Ниша, препуни ентузијазма и талената.

Мајку Зеко је више него феноменално, у маниру највећих глумачких хероина српског театра одглумила Јована Ђорђевић. Јована сваким гестом, сваким покретом и мимиком верно дочарава једну, од мучног живота, истрошену жену којој је главни и једини мотив живота и борбе: породица. Захваљујући њој породица опстаје упркос свим проблемима и недаћама које ће их задесити. Она се толико сродила и поистоветила са улогом да је личило да и нема глуме. Њена спонтаност и лакоћа којом игра фасцинира и тера на промишљање и преиспитивање самог појма мајке. Оца породице Зеко, добродушног али млитавог и туњавог супруга који је остао без посла у време највеће кризе и једва скупи храбрости да то саопшти жени, одглумио је Милан Стаменковић. Тата Зеко јесте у некаквој сенци маме, баш у духу савременог доба, класични представник средњег сталежа који се полако губи. И Милан је веома верно пресликао многе наше неснађене очеве који не могу да издрже трку потрошачког друштва.

Враголасту и хировиту Луси, која се разводи на самом венчању и тиме употпуњује породични суноврат, игра Катарина Стојановић. Она и њен младожења, Жерар (Петар Шчепихин) су најкомичнији и најдуховитији део екипе. Бурним темпераментом, вишком хормона, бучним расправама и јетким коментарима изазивају лавину смеха у публици. Најчуднијег члана породице, помало имагинарни и бајковит лик, кап чаролије у овом делу, Зеку, играла је ,,наше горе лист“- Валентина Бактијаревић. Својом појавом и интерпретацијом заиста је заличила на биће с друге планете, које је је овде на привременом боравку, да, на трагу Малог принца, на волшебан начин улепша и олакша осталима. Шмекерски и лаконски лако, лик Марије Зеко, која се такође разводи јер је супруг тражио да му дода со за време ручка, дочарала нам је Барбара Савић. Барбара је шерет и спадало, задужена за добро расположење у породици али и да поведе коло као прави женски харамбаша. Харизматична и већ жива легенда овог театра, Милош Унић остварио је још једну улогу за памћење, у низу који није нимало занемарљив и уобичајен. Играјући Бебера Зеку, најстаријег сина и највеће породично разочарење, Унић је демонстрирао огледни час глумачке вештине и искуства. Одлично му је парирао ,,млађи брат“, несуђени терориста, Жак Зеко у тумачењу Немање Николовског. Још једну комичну појаву, госпођу Дипери шармантно је одглумила Милица Димитријевић.

Режисер Душан Матејић пажљиво и концизно гради уверљивост представе и ликова. Мириси су важан део по коме ће комад остати упечатљив и јединствен: мајка на почетку тамјаном кади сцену, пржи јаја, спрема чорбу од парадајза и кува кафу. Сви ти мириси имаће снажно дејство на емотивни доживљај посматрача. Ток радње је час динамичан час успорен а већ постојећи набој емотивно подцртава блискост са публиком и јавно исповедање као један од поступака. Скупа са употребом ТВ апарата на коме се најваљују вести добили смо верну слику друштва у коме живимо.

Током представе дирљиво је било колико су ученици сензибилисани за овако деликатну тему која може да буде окидач за размишљање и преиспитивање животних приоритета. У узбудљивом процесу стварања уметничког дела подједнако учестују и глумци и гледаоци и овде смо имали прави пример синергије у којој публика реагује прилично гласно и јасно подржавајући и подстичући протагонисте да се до краја ослободе и опусте. Таква пријатељска подршка довела је до заиста емотивног перформанса и маестралног остварења о којем ће наши омладинци размишљати још дуго, дуго времена. Гледајући те младе људе, са једне и са друге стране сцене, аутор ових редова закључио је да за Србију можда ипак има наде.

Даниел Јовановић