НЕКАДА СУ ЉУДИ ВЕРОВАЛИ У ИДЕАЛЕ....

Нова власт, после краја Другог светског рата, донела је одлуку да убрзан и обећан напредак народу , оствари користећи присутан револуционарни набој и енергију које је била препуна сеоска и градска омладина. Неком је пала на памет идеја да ,,заједништво у рату треба да има еквивалент у миру ,,. У вези тога родила се идеја о радним акцијама ( са данашњег становишта далеко јефтинија од сваког званичног ангажовања регистрованих фирми за дату делатност ... ).

Биле су оне на савезном, републичком и локалном нивоу. О размештају даљем некадашње велике СФРЈ много је зависило од размишљања на локалу па немамо право да измишљамо завере због тога што код нас није урађено нешто велико за разлику од тог и тог краја...

Писац ових редова није склон интригама па сведочи о ОРА ,,Чаковец 83,,.

Као малолетник, јединац, на наговор родитеља, упућен сам у градски музеј где сам се јавио персони која је у каснијим временима била директор музеја, а неспорно стручна особа за властиту академску област и опредељење. Имали смо ,,обуку ,,на брду Хисар која се састојала у умереном физичком ангажовању које је , верујем , требало да послужи за проверу физичке спреме. Кад је попуњен број учесника ,уз помоћ локалног друштвеног предузећа и уз учешће њихових радника, отиснули смо се кроз славонске шуме на пут дуг 1.000 километара. Одредница је био градић Чаковец, на тромеђи данашње Хрватске, Словеније и Мађарске. Локација Бригадирско насеље није одавала никакав позитиван утисак...

Нису сви из претходне Југе могли да прихвате скромне услове смештаја. Дебрца из Стипа ( АКО НЕ ГРЕШИМ ГРАД ) брзо је напустила надметање. Ми, потомци ГВОЗДЕНОГ ПУКА, остали смо достојни предака. Наглашавам да смо били најмлађи по обрачуну година. С обзиром да се броји крајњи исход , да известим о крајњем скору. Дакле , као учесници треће смене , поменуте ОРА 83, били смо апсолутни ПОБЕДНИЦИ у целокупном бројању , што је озваничено на затварању акције.

Добили смо И ЗАСЛУЖИЛИ ОРДЕН ВЕЉКА ВЛАХОВИЋА , који је с поносом донет и предат на чување у објекат ,,Социјалистичког савеза,, или Синдиката на Царини.

Ово је било најпрестижније признање у домену добровољног рада у некадашњој домовини. Усмено је било речено да нам тадашња држава дугује за месец дана рада, 2 месеца стажа кад се запосимо. Није ми познато да се ико од нас, носилаца ордена ,окористио тим постигнућем...

Верујем у рад и ствараластво , обећавам себи и осталим учесницима ОРА распитаћу се шта се десило...

В.Стојановић, одликовани учесник ОРА 83