САМО МОЈА ПРИЧА О ТОПЛИЦИ

Свако од нас има нешто, што би посебно желео да издвоји у причама везаним за моју ( нашу ) Топлицу и почетак дружења са њом и њеним обалама које живот значе.

Ја сам имао ту срећу, да сам рођен и одрастао селу Лукомир, у сиромашној породици, чувајући краве, бикове и козе у "Прудини", дружећи се са огромним бројем деце истог статуса. Права дивота је била, у то време гледати тај "дечји вашар" поред реке и по ваздан слушати веселу дечју грају и вику током купања код "Зојине Воденице", или пак у "Прудини", која је важила за место где се окупљао највећи број деце, да би чували стоку и да би се купали "Код камења".

Ту су многи од нас, а међу првима - ја, Биле "Бујерче", Горан "Чича", покојни Горан "Доти" и покојни Горан "Мурџа" - правили неке своје прве кораке у риболову, па се с правом можемо сматрати "пионирима рибилова" у нашем селу. Биле су то 70-е године прошлога столећа ( како то далеко звучи - а?!... ), када су само ретки риболовци имали праве штапове од стаклених влакана, па су сви они, који су на пецање ишли правим бамбусовим трскама - имали буквално статус култа!...

Сећам се јако добро, како сам као 6-то годишњак, сада већ поприлично далеке 1970.године, први пут видео неког риболовца...било је то у делу наших лукомирских летњих башти, у потесу места званог "Дичине баште", или "Дачине јабуке"...
Док су моји родитељи поливали кофама леје баршунастих зеленолисних стабљика паприке - ја сам се упутио ка неком "чики" на обали, који ће ( тако се касније испоставило ), имати највећи утицај на мене, јер управо њега сматрам главним "кривцем" због "инфекције" која се зове риболов.

Без имало страха и срама ( а ваљда је и судбина тако хтела ), вођен кажипрстом драгога Бога - дошао сам до тог љубазног дебељушкастог чике, нетремице гледајући како он замахује неким чудним "прутом", на коме постоји неки чудан котур, на коме је намотан неки чудан провидан канап, који пролази кроз неке чудне прстенове до самог врха... -и клизећи, као подмазан - тај прут забачајем односи далеко онај провидни канап, пред чијим крајем је био "везан" неки чудан шарени пампур, а на чијем самом крају је била везана нека чудна кукица, на којој је био окачен - скакавац...

-А шта ти то радиш чико?!...-упитао сам га, немајући наравно појма, да се тако нешто једном рибару не треба рећи, јер по веровању - тога дана тај рибар неће имати среће ( многи би се након таквог испада већ почели паковати - и одлазили би кући ).

-Па ево...-пецам рибу...-одговорио ми је љубазни чика, не показујући ни једног момента да је увређен мојим присуством.

-А како ти то радиш?!...-наставио сам да га бомбардујем питањима (дечја радозналост је као и људска глупост - нигде јој краја нема ).

-Па ево, видиш...-ово је штап, ово најлон, или струна, ово је пловак, а ово удица са скакавцем...-а рибе воле да једу скакавце...

...и баш као што то у причама бива - током тог разговора, дотични чикица је упецао неколико лепих примерака кленова, којима сам се више радовао ја, него он сам.

-А јел хоћеш да ми даш да и ја мало пецам?!...-ваљда сам тако саставио своје следеће питање...
-Даћу ти неколико метара најлона и једну удицу...а пампур ће си потражиш од татка...али прво мораш да ми напуниш ову празну кутију шибице са скакавцима којима ћеш да покидаш ове големе ноге - рекао је тај чудни чикица са штапом у рукама...

Пола сата касније - сав задихан и зајапурен од јурњаве за скакутавим инсектима, вратио сам се ипак озарена лица, јер је кутија шибице била дупке пуна, а то је значило - да ми следи награда. Нисам ни видео, да је чика-рибар, док сам ја бесомучно јурио и скакао заједно са скакавцима - већ спремио све што је и обећао, тако да ми је све то лепо намотано на једној малој ракљастој гранчици - дао, уз речи да пазим и да се не убодем на удицу.
То је моменат, који је остао забележен у свим ћелијама мог малог и великог мозга...моменат, којег ћу се сећати док год будем очима гледао овај свет преда мном...

Сав срећан - одјурио сам до својих родитеља и обзнанио им шта имам. За мајку и покојног оца, поред свих осталих брига и обавеза, то и није био неки разлог за узнемиравање, али сам већ у наредним данима од оца добио један исушени лесков штап и пампур из неке флаше у подруму...-то је био почетак моје прве праве љубави...-љубави која траје ево већ скоро пуних 50 година и која је временом постала све јача и јача...-љубави, којој сам био и остао - највернији од свих својих љубави...

П.С. Онај дебељушкасти чикица из моје приче ( вероватно већ покојни ) звао се Власта, из Прокупља је и убеђен сам да га старији риболовци још памте. Редовно је у реону нашег села углавном пецао на мрмољка, на 3 бамбуса са по две удице на сваком, а долазио је малим плавим мопедом, не сећам се марке, мислим да је био "Понy Еxпресс", а ми клинци смо га називали кратко и јасно - "моторче на гас".

Небојша Неле Здравковић