Буђење јутарње је прва радња сваког од нас . То је поновно рађање свести о битисању , сваког новог дана . Свако са својом свешћу ( не значи и савешћу ) отпочиње и наставља дан ... мислима и размишљањима о : обавезама које их чекају , о страховима који их обузимају и плаше , са којима се мире , или би да их победе ... или , о лепим емоцијама претходног дана , претходних времена које их инспиришу и вуку напред . Буђење јутарње је свест да имамо пред собом : моменте , време ... које треба да живимо али , и несвест о животу , који је исто то време , само живо проживљено , а не само по сату .

Буђења можемо да доживимо и током дана ... За нова схватања , кроз нова познавања себе , кроз откривање , схватање и признавање истине . Победом над страхом или страховима , њиховим надвладавањем , разбијамо бол , муку ..и , одбацујемо све мане своје , везане за њих . Ново буђење свести је као једно пријатно купање ужареног тела , један нови пут бесконачности , слободе .

А шта је духовно буђење ?

Која је вредност буђења : емоције , осећаја , снаге духа , среће , душе , срца , енергије ... која пробуђена , има снагу : натприродних , слободних путева ; који су заиста , и најискреније , битни , и пре свега , јасни , само нама . Њих не желимо да доказујемо , нити можемо да показујемо ... Они се осећају .У том буђењу превасходно уживамо сами , у свом духовном свету , у нашој оази .

Једино , са сродном душом , кија осећа исто , можемо да поделимо ту креативност , суптилно , спиритуално непроцењиво богатство . То је : специфичан , редак ниво душе , суптилан ...

Некада нисмо ни свесни шта нам се догађа , јер нам је то стање ново , тотално непознато ; страно а јако пријатно ; као дубоко одомаћено , од фазе самог зачећа у моменту порођена мисао , исконски наша ; та необјашњива привлачност . То је неки посебан , магијски ниво , чист , испреплетан густим , најситнијим увек живим честицама , које путујући слободно , неометано , кроз непознато , иду , као по утабаном , познатом путу... и на њему се сусрећу са истим , тако весело ... И заједно , а као и саме ,настављају пут започети , ка бесконачном ; успут , стварајући : нове ,заједничке , исте , а лагане креативне лепоте , углавном само њима у потпуности јасне у правом смислу .Тешко је објаснити ... баш као што је тешко и срести такву душу са којом се осећамо тако , са којом се будимо спиритуално . Доживљаји и емоције и енергија која се ту производи остају нејесни околини ...Делују као светлост која зрачи око аура тих бића , а која им је несхватљива .Тотално јака енергија која у неком моменту може да доведе до експлозије , и до неиздрживог споја, због тих испреплетаних креација , које ометају реалан ,постојећи живот и немогућност усклађивања са препрекама , и задацима који им не допуштају посвећеност , природну .

Те препреке морамо сами да савладамо .Колико год спиритуално буђење , и спој наше и неке друге душе били јаки , неизоставно , на том путу ометају , деконцентришу у посвећености : норме , устаљена понашања која смо живели ..навике ,пре тог буђења... А ова ретка веза , као основни принцип има неизоставан : чист и искрен , слободно, вољни , посвећен , концентрисан однос . Њима је прилагођавање принципима морања слабљење те суптилне и јаке моћи; као и односа . Тада ,постају свесни ,да оптерећени захтевима просечног живота , не могу да расту , да су ометени у свом духовном спокојству ...и да је повлачење у своју ауру је нужно , све до момента док се не реше тих својих тегова . Сами , са својим јасним теговима ,повлаче се и решавају како ће и где ће .

Спиритуално буђење је као визија коју смо успели да доживимо , и која нам је показала пут среће у спокојства , и која нам нуди прилику , да сагледамо себе : колико можемо , или не можемо уколико се не ослободимо свог ега , и својих слабости да се суочимо са теговима којима смо оковани .

На нама је да се изборимо , и да одлучимо , хоћемо ли усрећити себе .

Ја увек пратим пут којим себи олакшавам пут ка срећи .

Марија Аранђеловиж Ромбис