Српска православна црква (СПЦ) и њени верници данас обележавају празник посвећен Светом апостолу Филипу, али и Божићне покладе - последњи дан када је дозвољено јести месо и бели мрс у овој години.

Наиме, сутра почиње Велики божићни пост, који ће трајати све до Божића, 7. јануара, па се зато овај празник понекад назива Филиповим постом.

Свети апостол Филип родом из Витсаиде крај језера Галилејског. Ревносно је проповедао Јеванђеље у Азији и у Грчкој, у којој су Јевреји хтели да га убију, али га је Бог спасао моћним чудесима. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, одједном ослепе и сав поцрни.

Страдао је у 86. години тако што су њега и Вартоломеја незнабошци разапели на дрво. Људи су потрчали да их скину али успели су да спасу само Вартоломеја, док је Филип издахнуо

Мошти Светог Филипа пренете су касније у Рим.

Народна веровања

Према старом народном веровању, на овај дан требало би припремити богату вечеру и веселити се са својим укућанима.

Прослави Божића, наиме, претходи Велики божићни пост, али пре њега иду Божићне покладе, односно гозбе. Управо оне обилују различитим народним обичајима.

Сматра се да су покладе дан за праштање и весеље, па се приређују поворке маскираних играча, које уз буку и свирку обилазе насеља и изводе различите трикове.

После поклада почиње пост, који подразумева уздржавање од мрсне хране, хране животињског порекла и алкохолног пића. То је телесни пост, док духовни пост подразумева и уздржавање од лоших мисли, жеља и најбитније дела.

На тај начин се боре против злих сила и вештица, за које се верује да имају јачи утицај у време поклада.

Различити обичаји се везују за овај дан, што зависи од краја до краја. Негде се после вечере завезују све вериге у кући, коре од поједених јаја бацају у ватру, табани трљају белим луком, а деци се пред спавање облаче преврнуте пиџаме и мајице.

Постоји веровање да би требало увече табане трљати белим луком и изговорити следеће речи: "Вештица као конац, у мене зуби као колац".

Народна веровања су повезивала период поклада са повећаном опасношћу од злих сила и вештица, од којих се народ штитио на симболичне начине, рецимо белим луком или паљењем обредних ватри ("олалија"). У Хомољу, код влашког становништва, постојао је обичај прескакања ватри и играња око њих.

На Косову су неке покладне поворке симболизовале свате Краљевића Марка.