Са двоје мале деце од 3,5 године и десет месеци из Девет Југовића код Приштине је избегла десетог јуна 1999. године, а 24. јуна наредне године албански терористи су јој киднаповали оца. Његову слику пренеле су иностране новине са колоном српских заробљеника испред једног логора у Албанији. Ово је њена стравична прича.
- Са децом од 3,5 и непуних годину дана односно десет месеци, са Космета односно из Девет Југовића код Приштине кренула сам у расељеништво десетог јуна ујутру а увече смо чули да је потписан Кумановски споразум. То је значило повлачење наше војске и полиције са Космета и било ми је одмах јасно да барем неко време тамо за нас неће бити живота- овако за наш портал Прокупље на длану сведочи Снежана Здравковић (46) заступник Удружења киднапованих и убијених Срба на Косову и Меотхији, сада већ више од две деценије расељено лице у Прокупљу.
И док се присећа првих дана избеглиштва у приватном смештају, кући надомак прокупачке касарне, објашњава да је у нашем граду пронашла уточиште, али не и душевни мир, јер је била забринута за супруга који је и даље радио на Космету и родитеље који нису ни по коју цену желели да напуштају огњиште.
-Прве дане расељништва провела сам у некаквој радости што сам децу збринула на сигурно и некаквој стрепњи за најмилије. Као да сам наслутила да ће ме за нешто више од годину дана снаћи страшна трагедија, јер су ми оца Томислава Марковића 24. јуна 2000. године надомак Подујева киднаповали албански терористи. То је био један од најстрашнијих дана у мом животу, а као да сам по други пут остала без њега било је када сам у једном иностраном часопису 2010. године угледала његову слику са колоном српских заробљеника испред једног логора у Албанији. Тада сам и поред дотадашњих сазнања заиста била сигурна да су наши киднаповани искоришћени за вађење и трговину њиховим органима- наствља причу Снежана којој се живот од 1999. године умногоме променио .
Расељеништво је појашњава, узело данак у смислу нове средине, нових непознатих суседа и нових обавеза у смислу плаћања странарине и других трошкова који су изискивали новац а који су она и њен супруг тада имали само од његове плате. Свих тих годин , са њених 26 година, питала се да ли је била добар родитељ, јер су деца била сведоци њене туге за отетитем родитељем и мајком која је тихо туговала у родној кући где је остала сама.
-Живели смо од супругове плате али после очевог киднаповања најтеже ми је било када су деца имала писмени задатак из српског језика на тему „Мој завичај“ . Због тога су била збуњена, а ја нисам могла у томе да им помогнем, јер сматрам да имам два завичаја. Један у којем сам као и они рођена и други у кејм сада живим. За разлику од мене, деца су била свесна да су овде одрастали и тога да су рођени у Приштини - прича Снежана и додаје да је њена породица управо пример да смо сви ми на неки начин рођени на Космету и да су нам корени са Косова и Метохије.
Због тога је појашава, децу често дводила својој кући у селу Девет Југовића док је њена мајка била у стању да се брине о себи и живела у свом дому. Међутим, како је преузела мајку код себе ређе одлазе и то је сада боли. Осећа да њен завичај полако нестаје.....
М.С.
КИДНАПОВАНИ
-Тог кобног 24. јуна 2000. године између седам и пола осам ујутру иако су били под пратњом КФОР мој отац је својим возилом „застава“ са колоном Срба кренуо са пункта у Мердару пут Приштине, али су његово возило у којем је био са једном старијом комшиницом Јулком Радоњић, Албанци пресрели у селу Ливадице код Подујева. Како је касније испричала наша комшиница бели кобми и црвени голф пресекли су пут мом оцу, њега су извукли из аута а њу нашим аутом довезли до прелаза и уз псовке мајке српске пустили је до прелаза- присећа се једног од тежих дана у свом животу Снежана и појашњава да јој је вест о киднапованом оцу у поподневним сатима јавио брат од стрица чији је рођени брат киднапован јула 1999. године код Лаб Џамије у Приштини када је из свог стана кренуо да обиђе оца у околном селу Девет Југовића. Њен четрдесетогодишњи рођак виђен је последњи пут на аутобуском стајалишту како улази у аутобус превозника из Подујева.
Коментари објављени на сајту prokupljenadlanu.rs не одражавају став власника и уредништва, као ни корисника сајта. Ставови објављени у текстовима појединих аутора такође нису нужно ни ставови редакције, тако да не сносимо одговорност за штету насталу другом кориснику или трећој особи због кршења ових Услова и правила коментарисања.
Строго су забрањени: говор мржње, увреде на националној, расној или полној основи и псовке, директне претње другим корисницима, ауторима новинарског текста и/или члановима редакције, постављање садржаја и линкова порнографског, политички екстремног, увредљивог садржаја, оглашавање и постављање линкова чија сврха није давање додатаних информација везаних за текст.
Строго је забрањено и лажно представљање, тј. остављање лажних података у пољима за слање коментара. Коментари који су написани великим словима неће бити одобрени.
Редакција сајта задржава право да не одобри коментаре који не поштују горе наведене услове.