Prokuplje na dlanu

Култура

ТЕАТАР 13 ПОЛОЖИО ИСПИТ ЗРЕЛОСТИ



Објављено: 19.12.2018 u 14:28 | Аутор: Biljana Roganović 3 коментар(a) ТЕАТАР 13 ПОЛОЖИО ИСПИТ ЗРЕЛОСТИ
Велики наклон...фото:Театар 13

И не само то: чинило се да су те хладне, децембарске ноћи превазишли себе, своја и редитељева очекивања и да су се, негде у складу са текстом који приказују, уздигли изнад уобичајеног, аматерског нивоа уметничког изражавања. А била је недеља, како се и у генијалном тексту Љубомира Симовића каже, неуобичајено време, заледило напољу, ,,Корени'' на првом а сала пуна до последњег места. Навикли на глумачке бравуре свог Театра, Блачани су узбудљиво испратили и најновију представу: ,,Путујуће позориште Шопаловић“.


Комад почиње доласком позоришне трупе у окупирано Ужице које може бити било који град, а проблем егзистенције позоришта, културних институција у ратним и диктаторским временима увек је универзална тема. Путујуће позориште Шопаловић је парадигма судбине сваке уметности у мутним временима. Уметност тежи да се ослободи сваке диктатуре стварности, а због своје особине да забавља, може бити оптужена за издају у времену тешких историјских догађаја. Управо на том дискурсу сукоба власти и грађана Ужица са уметницима који само желе да се баве својим послом, развија се даљи ток драме.


Оно што ће свакако издвојити ову поставку Шопаловића је аутентична, бравурозна и метапоетична сценографија Зорана Панића, уметника од заната и алата, који је успео да испуни сваки метар драгоценим реквизитама, да у стопу прати глумачке мизансценске задатке верно осликавајући дух и атмосферу самог тренутка представе.,,Аџића двориште“ је у правом смислу продисало на сцени, ликовном бајком коју нам је дочарао Панић. Ту су и љуљашка и старинска зелена пумпа, два корита са хоклицом, балкон са цвећем, конопац за сушење веша, храстов сто и капија која сентиментално подсећа на давно прошла времена. Заиста је свима од почетка лакше када знају да такав врхунски уметник прави амбијент и да њихова уметничка порука има и свој визуелни облик. За њим нимало не заостају својим луцидним решењима кореографије Јулка Кузмановић Цветковић и оригиналном музиком Димитрије Цветковић. Како би рекао лик из представе ,,...за велико позориште не треба много дрангулија“, али ипак само учешће и ангажовање оваквих зналаца и чаробњака улива неопходну дозу сигурности и самопоуздања.


Чини се на први поглед да су улоге потпуно равноправно распоређене и да сви имају довољно простора да се искажу и засветле.Четри практично подједнако заступљене женске улоге тумачиле су Бранка Панић, Сандра Макрагић, Љиљана Милосављевић и Сања Радосављевић. Јелисавету, глумицу на заласку каријере која мора да глуми мушке улоге и тешко се мири с тиме и која је верна сенка Василију,вођи глумачке трупе, одлично је одглумила Бранка Панић. Бранка већ има ту спонтаност, глумачку самоувереност да може да понесе сваку сцену својим присуством и комплетним ангажовањем а не само кад говори текст. Софију, непромишљеног девојчурка који не схвата да је рат и да није време за провод, купање и сунчање, а која мора да спасава живу главу играјући улогу савремене Шехерезаде или овчице Аске, сјајно је дочарала Сандра Макрагић. Као да је улога писана за њу. Врцавом мимиком и магупским понашањем уз већ очаравајући изглед она успева да заведе и Благоја и, што је много важније, батинаша Дропца и тиме спасе један млади људски живот. Симку, удовицу мајора Аџића, која је је имала материјалну сигурност и углед, али не и љубав вешто је одиграла Сања Радосављевић. Симка, као и остали јунаци драме, мора да носи неку маску, њена је - верне жене и удовице, а у ствари је у љубавној вези са сином свог комшије. Она, као и Дробац, доживљава позитивну трансформацију у току представе, одбацује своју црнину и одбија трагичну позицију у коју је увалила судбина. Сања је фантастично оживела и представила ту наглу промену. И на крају шта рећи за глуму таквог доајена топличког театра као што је Љиљана Милосављевић осим маестрално! Она Гину, љубоморну, заједљиву и пакосну а изнад свега мајку лавицу која се грчевито бори за своје дете, игра са таквом лакоћом и уверљивошћу да би је сигурно пожелео сваки театар. Што се тиче мушких улога, већ поменутог Дробца, батинаша, сигурно најупечатљивији лик ове драме, савременог Квазимода ког је окружење искварило и начинило убицом а који ипак има снаге да се заљуби и доживи потпуни преображај, фасцинантно је глумио Стеван Тодић. Стеван и пантомимом и кретањем и горопадном појавом сјајно исценира Дробца, нечовека и полуанимално створење, језивог стручњака за мучење, кога стално прати крвави траг. Он и Софија, односно Сандра, приредили су нам незаборавно поетичну сцену сусрета на обали реке која подсећа на бајке ,,Лепотица и звер“ или ,,Аска и вук“ и у којој антијунак и нечовек скида своју маску и помаља се дивно и нежно људско биће, рањиво и несрећно. Трагикомичног јунака Филипа,који на почетку драме, делује нормално и са осталим ликовима рекламира предстојећу представу али у сусрету са ауторитарним полицајцем и СС официром показује знаке неразумевања стварности, симпатично је приказао Саша Савић. За Филипа, сваки дијалог и сваки лик представљају асоцијацију на одређене драме: Ричард III, Последње лето и погубну Електру. Његова махнитост у драми је доминантна, повремено показује знаке присутности и разумности да би се на крају потпуно препустио својој глумачкој машти и брисању стварности што га доводи до трагичне смрти. Саша све ове фазе и метаморфозе успешно решава младалачким заносом и надахнућем баш на трагу свог фиктивног лика. Стално припитог Благоја који безуспешно покушава да остави пиће, игра још једна легенда прокупачке сцене – Зоран Грујовић. Благоје промену доживљава тек кад угледа Софију и заљуби се у њу а његова страст претвара се у мржњу и велику љубомору кад угледа Дробца и Софију заједно. Он у представи прелази обрнути пут и од карикатуралног и безазленог испичутуре постаје језиви насилник. То јесте био изазов и за глумца оваквог формата али се Зоран феноменално снашао и изнео компликовану улогу на најбољи могући начин. Вођу глумачке трупе Василија Шопаловића, рационалног занесењака који мора да организује представе и да брине о реалним стварима, дозволама , костимима, реквизитама глумио је Даниел Јовановић. Василије је углавном огледало у чијем се присуству све маске демистификују: избија Дробчево зверство, Мајценово насилништво, Милунова тупавост, Јелисаветина фрустрација и хистеричност, Симкина рањивост и мистичност и на крају Филипово антиподско поимање уметности као бекства од стварности и реалног живота.


Да се велики редитељи препознају по ситним детаљима и малим улогама, такорећи споредним, показао је одличан избор више него убедљивих: Милана Миленковића Симића у улози нацистичког иследника Мајцена, Александра Радојковића у улози приглупог жандарма Милуна и Ружице Стаменковић и Катарине Тимотијевић које су тумачиле Дару и Томанију.Чини се да је од свих Мајцена који се могу наћи на Јутјубу овај блачки најсугестивнији и најреалистичнији. И гласом и стасом. Милун, Дара и Томанија се одлично сналазе и доприносе укупној тарапани без обзира што њихови ликови немају дубину и ширину као остали.


И на крају шта још рећи о човеку који већ 40 година очарава и изненађује својим представама ? Само још једно велико браво мајсторе! Још једна чаролија! Све је било перфектно, од избора сценографа, костимографа, музике до најмање улоге и белог платна у чијој се даљини губе главни јунаци тражећи неки нови град, неку нову публику. Као што је у представи главни покретач љубав: Дропцу и Благоју према Софији; Симки и Гини према Секули; Василија, Филипа, Јелисавету покреће љубав према уметности, тако некако и данас ове дивне младе људе из Блаца.



Даниел Јовановић







Коментари

20.12.2018 u 17:38 Зоран Грујовић рече:

,,Глумци су уметници,боеми и светски људи и нису они криви што ти то незнаш" рече ,,Благоје"

1 1 Одговори на коментар
19.12.2018 u 16:49 šejn рече:

dirljivo je u ovo vreme kada je samopromocija postala ekvivalent kvalitetu, pročitati ovako, malo je reći, skroman osvrt na neku kreaciju! samo neko nedobronameran bi mogao neumerenim hvalospevom nazvati ovo sočinjenije, a samo neko ekstremno maliciozan bi mogao dodati da sumnju u autorovu objektivnost rađa to što je on sam akter predstave, kada je kristalno jasno da niko sem njega nije kompetentan da valjano oceni igrokaz koji je, zašto biti lažno skroman, najbolji u celokupnoj istoriji teatra...

6 3
19.12.2018 u 21:31 Dalubor рече:

Tekst jeste neskroman i tu se slazem sa sejnom ali malicioznost je cudna rec.uostalom treba biti strpljiv.publika i festivali ce dati poslednju rec

3 4
Одговори на коментар

Ваш коментар

Пошаљи

Коментари објављени на сајту prokupljenadlanu.rs не одражавају став власника и уредништва, као ни корисника сајта. Ставови објављени у текстовима појединих аутора такође нису нужно ни ставови редакције, тако да не сносимо одговорност за штету насталу другом кориснику или трећој особи због кршења ових Услова и правила коментарисања.

Строго су забрањени: говор мржње, увреде на националној, расној или полној основи и псовке, директне претње другим корисницима, ауторима новинарског текста и/или члановима редакције, постављање садржаја и линкова порнографског, политички екстремног, увредљивог садржаја, оглашавање и постављање линкова чија сврха није давање додатаних информација везаних за текст.

Строго је забрањено и лажно представљање, тј. остављање лажних података у пољима за слање коментара. Коментари који су написани великим словима неће бити одобрени.

Редакција сајта задржава право да не одобри коментаре који не поштују горе наведене услове.

Пријавите комунални проблем
ЈКП "Hammeum" Прокупље
у служби грађана

Прокупље на длану је место за све Прокупчане


Анкета

Да ли се претерује са славским спремањем?


Контакт

Уредник

+381 (0)60 07 11 209
biljana.roganovic@prokupljenadlanu.rs

Пошаљи