Прича о Александру Савићу из Јасенице код Житорађе који пола године покушава да оствари брак са савојм изабраницом са Филипина ових дана поставила је у средиште питање колико папирологија може да загорча човеку живот. Обијао је он сва врата, на крају отишао у Манилу, али га је тамо опет задесила папирологија, јер један папир мора да се преведе, а то је немогуће због правних регулатива. И опет је на почетку, али се не предаје.

- Упознали смо се преко Фејсбука и већ после шест месеци знао сам да је она жена мог живота. Тада смо се верили овако на далеко, преко друштвене мреже. Имао сам уштеђевину од 7. 000 динара и купио сам јој сребрни прстен за две хиљаде. Ипак, никако нисам могао да јој га пошаљем. Онда сам пробао да отворим Виза картицу и тамо преко интернет продавнице да јој на адресу стигне поклон. Ни то није било могуће- јада нам се Александар, који има 30 година Његова изабраница има 35 година.

Он додаје да је на крају ипак успео да јој пошаље доларе које је купио и она је тамо сама купила прстен. Иако није имао ни рачунар, већ само телефон који је купио пре три године и на њему интернет, ништа их није спречавало да се чују свакодневно. Просто, нађу се дродне душе.

- Када сам отишао да се венчамо, први пут смо се уживо видели. И она је из скромне породице и ради за 100 долара месечно. Првих недељу дана спавао сам код њене сестре, а онда када смо се венчали у грчкој цркви и коначно смо били заједно. Ипак, недостаје нам грађански брак да би коначно били заједно- додаје наш саговорник док препричава шта је све чинио да се види са женом за коју каже да је жена његовог живота.

А онда папири, перипетије, сиромаштво....

- Сакупљао сам новац скоро две године за авионску карту и неки динар да ми се нађе. Због тога сам радио у Житорађи у фирми „Соyлемез“. Рекли су ми да могу да узмем неплаћено, али када сам е после двадесет дана вратио у Србију, чекао ме је отказ. Да вам не причам да је мој отац дао своју уштеђевину од 1. 000 евра како бих отишао на пут и како сам сваки папир плаћао, те оверу, те превод. Наставићу и даље да обијам врата надлежних и да успем да је доведем овде да се коначно и грађански венчамо- упоран је Александар који верује у своју љубав.

За њега нема препрека, а све те силне дозволе, па поништавање истих, због времена које је потребно да се изваде неће га спречити да настави да се труди да дође до своје вољене.

- Сада радимо на томе да она дође овде да се грађански венчамо. Она тамо ради као кућна помоћница и већ је почела да сакупља новац. Мене су позвали у Компанији „Леони“ у Прокупљу да радим. Успећемо. Најбоље би било да добије туристичку визу - сигуран је наш саговорник.

И тако праву љубав не може ништа да спречи, а време ће учинити да коначно њих двоје, два света, обоје сиромашни и скромни, коначно буду заједно.

САВИЋИ ЖИВЕ ЗАИСТА СКРОМНО

Савићима се свет срушио када је пре шест година преминула Александрова мајка. Сада је сам са оцем и сестром која не може сама о себи да се стара. Он је завршио средњу економску, уписао факултет, али мајчина смрт вратила га је на почетак.

- Не излазим, јер немам новца за провод. Радимо мало пољопривреду, то што имамо и то је све. Отац је у пензији, а ја сада тренутно без запослења. Оно што највише прижељкујем, сем брака који се трудим да остварим, је посао- скроман је Савић.