У Нишу у балон хали се одржао Сајам запошљавања у организацији Завода за запошљавање Републике Словеније. Посетили смо сајам и поразговарали са колегом Сандијем Меком, службеником Завода за запошљавање. Господин Санди Мека није крио задовољство што ће отворено попричати са нама о тешкој теми која представља огроман проблем за Републику Словенију тренутно. Због тога смо одлучили да то не буде класичан интервју и да о теми попричамо неофицијелно не би ли добили што више информација.

Незапосленост у Словенији је 4.5%. До 01.09.2019. године, Словенија је издала преко 10.000 радних дозвола само за раднике из Србије. Како каже, циљна група Републике Словеније јесте да доведу раднике из Србије и из Босне јер се радници из ове две земље најбрже интегришу у систем и друштво. Отуда је и потписан билатерални споразум између Србије и Словеније, где држава Србија инсистира да се ствари ставе у легалне токове, онемогуће злоупотребе којих је било и пружи логистичка подршка приликом ангажовања радника из Србије, а све преко Националне Службе за запошљавање.

Словенија је земља која има преко 70.000 незапослених, али тај број не може да подмири потребе тамошњих послодаваца јер нису сви од тог броја радно активни. Преко 40% тог броја су људи старији од 50 година, а 20% су незапослени са неком врстом инвалидитета или комплексном породичном ситуацијом, те стога не могу да буду радно активни макар не код послодаваца који траже раднике. Скоро 50% послодаваца у Словенији има потешкоћа у налажењу радне снаге, те отуда огромно интересовање компанија за тржишта Босне и Србије. Још један од разлога недостатка радне снаге јесте тај што је, по речима нашег саговорника, Словенија релативно стара нација, у смислу просека година становништва. Наиме, Словенци имају у просеку око 43 године и мали природни прираштај.

Млади људи не одлазе масовно из Словеније као код нас. Углавном су то дневне миграције до Аустрије и Италије, тако да велики број младих не одлази за стално из земље. Углавном одлазе због каријере коју не могу да остваре у Словенији у појединим областима, али се такође касније и враћају. Како каже наш саговорник, држава је итекако свесна одлива али је и свесна да тај број никада није био велик нити ће по њиховом искуству бити. Просто, низак наталитет је одрадио свој део посла и то је главни разлог проблема који је настао још пре неколико година.

Словенија ће следеће, 2020. године бити принуђена, по проценама, да запосли 40.000 радника, страних држављана, углавном из Босне и Херцеговине и Србије. Ти људи ће у највећем проценту бити запослени у Грађевинском сектору, Саобраћајном сектору и производњи. Ова три сектора представљају и три стуба словеначке привреде.

У Словенији су тражени сви профили, а најтраженија следећа занимања: Радници у производњи у различитим индустријама, Вариоци, Руковаоци грађевинским машинама, Возачи, Електричари, Кувари, Конобари, Технолози, Фармацеути, Лекари, Инжењери и још много других занимања. Најмање су тражене професије друштвеног усмерења.

Тренутна минимална зарада у Словенији је 670 евра нето месечно, а то значи да нико испод тог износа не може да прими плату на месечном нивоу. Од 01.01.2020. године, минимална месечна зарада ће бити 700 евра нето. Просечна зарада је око 1.100 евра нето месечно, а разлике постоје у зависности од индустрије. Најплаћенији су послови у Финансијском сектору, Фармацеутском сектору, ИТ сектору. Сви радници, странци, који долазе да раде у Словенију имају апсолутно исти и подједнак третман као и домаћи радници. Прековремени рад се плаћа са 30% увећања, плаћа се рад празником и викендом а свима је по Закону о раду обезбеђен минимум од 20 дана годињег одмора, стим да је та цифра најчешће увек већа. У Словенији можете радити прековремено али не колико хоћете, јер је прековремени рад ограничен на одређен број сати месечно. Словенци сами, избегавају без преке потребе да раде прековремено, а како кажу, просто не желе да им друштвени живот трпи због посла.

Наш саговорник и Послодавци, итекако хвале радну снагу из Србије. Каже нам, да је генерално такво мишљење свих, те вероватно и отуда стратешко опредељење према тржишту радне снаге у Србији.

Процедура за пријаву за рад иде преко наше Националне Службе за запошљавање, а може се индивидуално проследити биографија директно Послодавцу. Услов је да радник макар један дан пре запослења буде пријављен као незапослен у Националној Служби за запошљавање у Србији. После тога се или иде на разговор у Словенију или они долазе у Србију да тестирају раднике и провере њихова знања. Ако све буде у реду, добија се радна дозвола на годину дана и радник почиње врло брзо да ради, у року од 8 дана по добијању дозволе. Неки Послодавци обезбеђују смештај и храну, неки не, али то све зависи и како се договорите са њима. Примера ради, Туристичко предузеће Сава, које управља ланцем хотела и које упошљава конобаре и куваре, у својим хотелима обезбеђује смештај и храну, а сви хотели су са 4 и више звездица. Само њима ће у 2020. години бити потребно 100 конобара и кувара. Многи Послодавци плаћају 13. плату, исплаћују посебне бонусеве и регресе за годишњи одмор.

Агенције за запошљавање које такође проналазе раднике за словеначке послодавце имају обавезу, по закону, да понуде једнаке и исте услове као послодавци. Не сме да постоји разлика, а ако постоји неки проценат који се узима од радника, сви би требало да знају да је то сумњиво и противзаконито те да такви случајеви слободно смеју да се пријаве надлежним институцијама.

Наш саговорник наводи једну изузетно битну ствар а то је да Послодавци поступају са радницима изузетно фер и коректно и да веома брину за своје раднике. Остаје само питање да ли је свуда тако или не. На моје питање да ли се ико у Словенији бави проценом штете због недостатка радне снаге, одговара да се Завод за запошљавање тиме не бави али да се министрарство финансија Словеније итекако озбиљно бави проблемом и да је штета у привреди катастрофално велика те отуда и фокус на тржиште Србије и Босне, јер су та два тржишта једина препозната да могу да дају раднике, квалитетне, свих профила, који се најбрже интегришу.

Сајам у Нишу је био изузетно добро посећен. Много људи је обилазило штандове још од самог отварања у 12 часова. У разговору са радницима који конкуришу, открио сам да добар број њих већ има од раније искуства у сарадњи са словеначким предузећима, да имају још увек важеће дозволе, да су неки дошли овде привремено, да су им породице већ горе и доста тога. Преовлађивали су породични људи, преко 35 година и старији. Такође, сајам су посетили и веома млади људи, од око 20 година који дефинитивно планирају да се окушају и пробају да раде у Словенији. Доста свршених ученика угоститељских школа, текстилних школа, младих мајстора техничке струке, ЦНЦ техничара, електричара и електромонтера. Старија генерација је углавном била сачињена од професионалних возача, вариоца, грађевинаца и осталих. На неким штандовима су се одмах радила и тестирања за раднике у производњи.

Пре сајма у Нишу, одржан је сајам у Београду, а сами организатори су изненађени бројем људи који се пријавио на штандовима. У Београду је, у просеку било по више од 70 разговора на сваком штанду, не рачунамо укупан број пријава. Изненађење је представљало то што су се у Београду пријављивале струке које се до сада нису пријављивале као што су стоматолози, фармацеути, лекари и слично. На сајму у Нишу је учествовало преко 20 компанија из Словеније, а за мене лично је представљало право изненађење учешће Поште Словеније, колико сам видео, јединог државног предузећа.

Даљи ток разговора се базирао на анализирању и коментарисању других тржишта у окружењу, Хрватске, Босне, Аустрије. Ситуације су свуда сличне и све службе ових земаља имају скоро исте или сличне проблеме. Дотакли смо се и Немачког тржишта и на моју констатацију да од 01.01.2020. године Немачка отвара тржиште за раднике из Србије, колега је прокоментарисао да је добро упућен и да се већ прави стратегија и за то. Иначе, у Немачкој, по његовом речима, стратегија за запошљавање и ангажовање страних радника се ради са обухватањем дистанце од неколико десетина година унапред. Држава Немачка има и факултете где се образују службеници Службе за запошљавање. Свесни да се тржиште у Европи, у свим деловима, празни, Немци ће отварати канцеларије своје службе на блиском истоку и у Северној Африци и то им је следећи корак и фокус, пошто се исцрпе сви могући извори у остатку европе, поготову на југу и на истоку. Да врло озбиљно сагледавају ситуацију показује и Немачка државна агенција која ради на територији Србије уназад неколико година. Првенствени фокус јој је тренинг, припрема и обука за најтраженије послове и профиле у Немачкој. У складу са тим, та агенција, заједно са државним институцијама и општинама опрема кабинете техничких и других школа у Србији и тамо школује и обучава профиле који су најтраженији у свим државама Европске Уније, посебној у Немачкој. Такође, тренутно у Србији не постоји Дом здравља или болница која није излепљена плакатима о курсевима за учење немачког језика.

Као аутор текста имам обавезу да реално пренесем информације које сам добио. Да су истина показују и искуства из претходних година, а и садашња. Сви се у окружењу труде да стратешки решавају проблем недостатка радне снаге. Код нас је то мало другачије. Мишљења сам, да ми још увек нисмо свесни недостатка радне снаге у Србији. Иако је по неким цифрама, незапосленост велика, треба имати у виду и проверити да ли су те бројке реалне. Код нас већ увелико не можете наћи вариоца, молера, електричара, возача и осталих профила, а у исто време су по приватним фирмама и компанијама велике флуктуације. Сви су већ отишли, а као што видимо, преостали се спремају за одлазак. Оваква ситуација, нажалост, није препозната као проблем, још увек, а већ је касно да се било шта уради. Штета која полако настаје биће таквих размера да као друштво и држава нећемо бити у стању да одреагујемо и следи нам привредни пад и колапс, што ће само појачати одлив радника из земље. Чак ни најава повећања плата или било какво драстично повећање плата неће моћи да заустави неминовно јер смо већ закаснили. Срећни ће бити само они који су о овим стварима мислили на време, а таквих је врло врло мало.

К.П.