Своје срце, фудбалско умеће, и жељу за победом остављао је на фудбалском терену крај Топлице, где је са својим друговима исписао злату страницу фудбалског клуба Топличаниа, уласком у Другу савезну лигу. Никола Коља Марковић (70) бравурозном игром заслужио је место левог бека у идеалном тиму Топличанина. Овај Прокупчанин своје снове и фудбалске и животне од 1980. године наставио је да сања у Њу Џерсију, где их је и остварио. Међутим, у његовом срцу увек било места за Топличанин, пријатеље и наравно родни град. Када је клуб био у кризи из Америке са његове адресе Топличанину су стигли дресови и спортска опрема како би Никола, или у Америци Ник помогао клубу и спортистима.

После дужег времна у Прокупље је дошао да обиђе пријатеље, родбину, па је присуствовао и спортској свечаности за избор најбољих. Пун је утисака , драго му је да је био са својим старим друговима из фудбала, али му је још драже што је видео младе спортисте, које бране боје свога града. Поносан је на историју свог фудбалског клуба Топличанина, који је прошле године обележио 100 година постојања.
-Мој тим је остављао срце на терену, увек смо ишли напред, подржавали један другог и на терену и ван њега, зато смо и остварили тај легендарни успех. Сећам се мојих саиграча Стефе, Спаскета, Пивца, и наравно Бањца и многих других – сећа се Никола Коља Марковић и додаје да никако не заборавља и оне нешто старује фудбалске асове Топличанина као што су Буза и Кајга који су тада имали пресудни утицај на младе спортисте.

Иако је имао бројне понуде да своју кријеру настави у можда већим и познатијим тимовима на простору тадашње Југославије, па се чак и опробао у Вардару и Радничком, он се ипак увек враћао Топличанину.
Инжeњер заштите на раду по професији Марковић, је пуно тога са терена пренео у сваки део свог живота. Жељу да побеђује, да увек иде напред, иако је по формацији одбрамбени играч, и наравно за њега можда најважније, да увек учи на туђим грешкама.
Живи у Њу Џерсију, а америчка прича за њега и супругу Невенку почела је `80. године прошлог века. Примењујући оно што је научио у родном Прокупљу и свом Топличанину остварио је успех и у далеком свету.
-Радио сам у школи и дуго година тренирао женски фудбалски клуб те школе. Увек смо постизали успехе и схватио сам да су девојчице боље него дечаци упорније су, одговорније, и спременије да уче – каже Марковић.
Синови Владимир и Љубомир, су одбрали своје позиве, један је лекар, а други новинар, фудбал је за њих био само игра. Пошто је постао деда Никола се нада да ће фудбалске снове наставити да сања заједно са унуком Луком.
Захваљујући интернет порталима он редовно прати спорт и живот у родном Граду

За професора Ника може све

Радећи предано у својој школи и савесно обављајући свој посао стекао је углед, а људи у другом делу света то памте и поштују.
-Хтели смо да изведемо на вечере пријатеље у један ресторан, у коме је увек гужва, поготово петком увече, јер тада Американци обично излазе. Није било места, а када је супруга рекла своје презиме, конобар је питао да ли је у сродству са професором Ником, када је потврдила, добили смо место у ресторану, јер како је тај младић казао „ За професора Ника мора да има места“ – прича Никола причу која му је потврдила да је вредело што је био посвећен свом послу педагога.