Јелена Ђорђевић већ двадесет година ради као просветни радник. Свој радни век започела је 2000. године и највећи број година провела је у издвојеним одељењима ОШ ,,Милић Ракић Мирко''. У Бајчинцу све укупно ради око 9 година.. Ових дана поред редовних активности које је обављала у својој школи, нашла је времена да припреми и обележи и Дане европске баштине. Овогодишња тема је била "Наслеђе и образовање", за припрему је користила школску архиву.
-Сакупљала сам предмете који су се некад користили у школи: старе књиге, уџбенике, лектире, свеске, фењере, рачунаљке и неке давно заборављене фотографије. Док сам пажљиво прегледала архиву у рукама ми се нашла једна необична књига. Отворила сам је и прочитала посвету која ме је заинтригирала. У њој је писало: Овом књигом награђује се Петковић Раде, ученик II разреда Основне школе у Бајчинцу за врло добро учење и одлично владање. И датум 20. јуни 1959. године. Све то сам објавила на фејсбук страници и врло брзо сазнала о коме се ради. Сазнала сам да су деда Радету унуци ишли у ову исту школу и да сам им предавала 2-3 године. То су били Ђура, Вељко и Лазар Тасић."- рекла је учитељица Ђорђевић.

Тада се учитељица јавља идеја да позове власника давно заборављене књиге и да га угости у школи.
- Какве су биле реакције годподина Радета када сте му јавили да дође у школу по књигу?
-Нисам га лично контактирала. Разговарала сам са његовом супругом, проверила да ли је њен супруг Раде Петковић и рекла јој да га обавести да у договорено време дође у школу. На њено питање, зашто треба да дође у школу - одговорила сам да обележавамо Дане европске баштине и да игром случаја баш он треба да дође у школу, јер је некада био ђак те школе. Даље ме није питала ...

После неколико дана Раде Петковић некадашњи ученик школе у Бајчинцу и учитељица Јелена су се сусрели у школи. Разговарајући са њим сазнала је да је 1958. године кренуо у први разред. У то време је било педесетак ученика од првог до четвртог разреда. Њих су учили брачни пар учитеља Драган и Јонка Милосављевић. Школска година је почињала 5. септембра, завршавала се у јуну. Ученици су имали зимски и летњи распуст. Некад се у школу ишло и суботом.
-Деца су била вредна и радна, извршавала су своје обавезе и није било насиља у школи. Тада се вода доносила са бунара који се и дан данас налази испред школе, а није било ни струје. Постојала је ђачка кухиња која је радила пуном паром. Ту се спремала храна коју су курири делили ученицима и сви су били задовољни. Обавезан је био и чај-рекао је Раде Петковић у разговору са учитељицом.
Захваљујемо се учитељици Јелени Ђорђевић која нам је испричала ову лепу причу.
Овај текст је поклон нашег портала свим просветним радницима који сваког 5. октобра прослављају свој дан.

Владан Милутиновић - Цар