Прокупље је дуг период држало једно од престижних места у свету спорта. На нашем простору одувек су се рађали, рађају се и рађаће се врхунски спортисти који на достојан начин представљају свој град где год да се појаве.

Тако се 2. 2. 1949. родио Мирослав Вељковић Филџа. Он је познат не само по свом ангажману у фудбалу, већ и по свом израженом спортском духу и ентузијазму који му нису допустили да одустане од спорта ни у 71. години.

Спортом није почео да се бави као мали дечак, попут осталих великана из тог света. Рукомет је почео да тренира као младић од 15 година, а фудбал са 18, али то га није спречило да оствари значајне резултате и постане понос нашег града.

Рукомет и тенис јесу спортови којима серадо бавио, али наводи да је фудбал ипак једини спорт у коме се истински нашао и уживао. Тај спорт је тренирао 12 година и за то време је играо за више клубова од којих је издвојио ,,Топличанин, ,,Раднички“ Крагујевац и ,,Црвену Звезду“.

– Јако је напорно постати успешан и запажен спортиста. Иза сваког великог спортисте стоји много рада и одрицања. Увек наиђе тежак период, али и у спорту, као и уопште у животу, бивају награђени они борбени и упорни. Ја сам био упоран. Имао сам у себи тај такмичарски дух и велику жељу за победом. Што је најважније, волео сам фудбал, живео сам за фудбал – прича Вељковић.

У ,,Топличанину“ се показао као врхунски фудбалер и након само три године у овом тиму почеле су да пристижу понуде из разних клубова широм Србије. Звао га је ,,Напредак“ Крушевац, ,,Борац“ Чачак, ,,Раднички“ Ниш и други. Међутим, Вељковић није желео да напусти ,,Топличанин“ и свој родни град. У то време лист ,,Политика“ га је чак упоредио са Скобларом.

– Једини клуб који је могао да ме одвоји од ,,Топличанина“ и Прокупља био је ,,Црвена Звезда“. То се и догодило када су ме позвали да пођем са њима на турнеју по Шпанији, Португалији и Јужној Америци. Напустио сам свој тим на два и по месеца и са ,,Звездом“ одиграо 12 утакмица. Научио сам много о фудбалу за то време и стечено знање касније сам употребио како бих помогао ,,Топличанину“ да уђе у другу савезну лигу – сећа се Филџа.

Каже да никада није могао да прећути увреде и нападе противничких играча и да је увек морао да врати. То је био разлог зашто је понекад био искључиван из игре. И сам је био свестан да спорт никада не треба да шири мржњу и то потврђује једна анегдота које се присетио. Наиме, на једној жестокој утакмици у Лозници играч противничке екипе шутнуо је Вељковића, који је одмах одговорио ударцем. Након интервенције судије и црвених картона за оба играча, њих двојица су се изгрлили и изљубили у знак помирења и смејући се изашли са терена. У ту игру обојица су били враћени убедивши заједно судију да до конфликта није ни дошло.

О навијачима Филџа има двоструко мишљење. Навијачи се деле на оне код куће и оне на страни. Код куће навијање са трибина за домаћи тим зна да буде додатан подстрек, али на туђем терену то је ипак велики притисак. Иако има и оних примерних, не изостају ни навијачи који гостујућој екипи упућују разне увреде и псовке.

Филџа има два сина и обојица се баве спортом. Као млади тренирали су рукомет. Његов старији син био је један од најбољих рукометаша Југославије. Баве се спортом и данас и веома су успешни на том пољу.

Са 30 је престао да игра и постао републички судија у фудбалу. Када је након четири године престао и тиме да се бави опробао се у тенису. Све је почело тако што су се његова деца заљубила у овај спорт на летовању и пожелели да се баве њиме. У то време у Прокупљу се отворио тениски терен, али није постојао нико ко би их тренирао. Да би испунио жељу својој деци одлучио је да их сам тренира. До тада није имао контакта са тенисом, али јака жеља подстакла га је да помно прати сваки покрет на мечевима које је организовао тениски клуб раднички и на тај начин сам научи да игра тенис тада већ као 35-годишњак.

– Већ 30 година радим као први тренер тениса код нас у оквиру Тениског клуба ,,Топличанин“. Кроз моје руке прошло је много генерација и у свакој смо имали важне награде. Родитељи доводе децу највише из неке њихове жеље за успехом. Нека деца то и постигну, нека заволе тенис само као рекреацију, док нека убрзо одустану. За децу и за њихов развој важно је да се баве спортом. Сада када деца највећи део времена проводе гледајући у екран потребна им је нека активност која ће одржати њихово психо-физичко здравље стабилним – додао је на крају.

Филџи желимо дуг живот, да га послужи добро здравље и да задржи позитиван и ведар дух као и до сада.