У време сезоне лова на десетине ловачких дружина из овог крају, крећу пут шума, а за све њих је заједничко да су вођени жељом за дружењем, да дан проведу у природи и да доживе још коју ловачку причу.

За Миљана Орбовића (40), као и за већину ловаца, лов није само лов на дивљач, то је и љубав према дружењу и природи. Његова ловачка дружина, сваке недеље у сезони лова, свитање дочекује у планини. Најчешће лове на падинама Ргајске Планине, јер је он родом из тог краја, па најбоље познаје и воли да време проводи, баш ту где је и са својом ујчевином направио прве ловачке кораке.

Екипе за лов се мењају, али Миљан Орбовић, Бранко и Стефан Цвејић, као и Горан Мрдаковић и Марко Ђурић, нешто дуже од пола деценије заједно газе ловачке стазе.

-Када дође дан лова, све друге обавезе се одлажу, он се не пропушта, а дружење је најважније. Церемонија припреме за лов, као и сам чин лова је готово увек исти – каже Миљан Орбовић.

Препричавајући време проведено у лову Миљан наводи, да оног тренутка када се открије траг дивљачи, а то је најлакше зими у снегу, уз помоћ ловачких паса се покушава да се улови дивљач,

-Ако има улова добро је, али и ако не за нама је испуњен дан, проведен у природи – објашњава Миљан и додаје да се ова дружина, разуме и без речи, да се зна ко има који задатак и у хајци али и током одмора. Према традицији улов се дели на равне части.

Ловци прелазе по 10 километара током једног дана. Посебно је и време проведено на доручку у шуми, јер свако понесе по нешто од домаћих специјалитета. Обавезно нешто се „баци“ на жар.

Уз ватру, Миљан каже да су испричане најлепше ловачке приче, а често се и запева.

За нашег ловца су ловачке приче више него истините. Он каже да само они који воле лов и који време проводе у природи знају да све што ловац исприча кроз своју причу, је заправо истинито.

-Приче су по правилу 80 одсто истините, ми то све доживимо, јер природа је сама по себи магична и оно што је обичном човеку нестварно и немогуће, кад живиш са природом и по њеним правилима можеш то да доживиш. Истина је причу мало допуни хук планинског ветра, шкрипа смрзнутог снега, цвркут птица ...па и сам ловац – признаје наш саговорник.

Миљан је лов заволео од малих ногу, са 12 година имао је први улов, био је то зец. Међутим, данас његов највећи изазов је лов на дивљу свињу, а то је окупило и остале ловце око њега. Много тога се и променило на ловном подручју нашег краја, и он примећује да у нашим шумама има све више срна, али и шакала. Каже да иако толико година дуго лови још се није срео „очи у очи“ са вуком, и да би волео да има и тај ловачки трофеј.