Није ми тешко да помогнем када год затреба људима које познајем. Не могу да кажем суседима, јер су мештани Куршумлијске бање и околних села раштркани, али их заиста све познајем и нађем им се при руци кад год ме позову.
Скромно и готово стидљиво о свом вишегодишњем пожртвовању и помоћи коју безусловно пружа житељима овог говори нам Милица Савић, шездесет петогодишња пензионерка рођена у Куршумлијској бањи. Како је и сама због породичних обавеза,морала да се врати из града у родитељски дом, она је поред помоћи коју пружа оцу и супругу врло често "ангажована" и око помоћи углавном старијим житељима бање и околине.

- Овде сам рођена и одрасла, тако да је логично да ме сви познају. Пошто знају да могу да се ослоне на мене и да често одлазим до града замоле ме да им набавим основне животне намирнице, храну, лекове, штампу и све што им затреба - прича Милица.

У шали каже да даноноћно не излази из аута и управо је затичемо по доласку са једног од "путовања" када је купила и лекове старијем брачном пару у селу надомак Бање. И док појашњава да у Куршумлијској бањи нема ни продавнице ни киоска, већ да пошта функционише само два пута недељно.
На питање колико има становника у самој бањи, али и околним селима, Милица набраја поименце двадесетак особа. Зна им готово свима и годину рођења. Поред двадесетак овдашњих мештана, још петнаестак житеља околних засеока су под њеним надзором.
- Често времешне житеље повезем до Дома здравља, али и да заврше неку папирологију рецимо у катастру. Иако смо удаљени од града свега једанаест километара нема аутобуске линије.Зато су се млађи иселили, а једини ђак којег имамо одлази до школе аутом - прича нам Милица.

Ова енергична жена са својих 65 лета изгледа далеко млађе.Обавезе и додатна "задужења" је не плаше јер има снаге за све, а не плаши је ни предстојећа зима која овде зна да буде прилично оштра.

- Тада не набаљам само лекове и намирнице, већ и прискочим и у чишћењу снега - додаје она.

Д. Зечевић, Вечерње новости