Када је 1998. године Владимир Гашевић узео први пут узео камеру у руке није ни слутио да ће му то, у наредне готово пуне две деценије, одредити живот. Он се тада случајно пријавио на аудицију за камермана, на телевизији „ТОП3“ и од тада до данас са камером путује кроз живот. Снимцима је овековечио многе догађаје и делове живота политичара, младенаца и обичних људи, али и ратних и послератних дешавања у нашем и другим градовима.

- Била је то случајност, телевизија је те 1998. године била новотарија и изазов за сваког младог човека у граду – започиње причу Владимир Гашевић.

Прошао је обуку, коју су држали камермани ТВ „Галаксије“ из Чачка и онда се самостално отиснуо у свет снимања.

- Било је тешко, као и на сваком почетаку, учило се из праксе, али се и „крао“ занат. Почео сам рад са вехаес камером. Сада то изгледа помало неозбиљно, али када се посао воли и када се трудите да га добро урадите недостатак квалитетне технике може да се надомести – преноси своје виђење наш саговорник и додаје да су прве дане његовог рада на телевизија и многих других колега пионира телевизијског посла у Прокупљу били обележени ентузијамом и жељом да се уради што више и боље. Оно што је свакако тешко издржати је чињеница да у овом послу нема класилног радног времена, празника, викенда, већ је неопходно увек бити припреван. И по снегу, киши, летњој врелини, са ногама до коленима у води, у гужви, на планини, згради, протесту....

Као камерман радио је и дописништву РТС-а у Прокупљу, затим на ТВ „Зони“ из Ниша, за дописниство Б92 из Ниша као и филмске и музичке фестивале и спортске манифестације за ЗДФ и за ЕУРОСПОРТ.

Гашевић каже да се увек трудио да камером ухвати тренутак који преноси поруку догађаја, без обзира о чему се ради. Према његовом искуству важна је сарадња са колегама на терену али камерман својим идејама и осећајем за слику , преноси на мали екран смисао који је циљ.

Време НАТО бомбардовања 1999. године , провео је са камером , бележећи прве дане агресије, а затим је камеру заменио пушком. Не зна шта је са тим снимцима и архивом некадашње телевизије ТОП 3, али сматра да је то вредно сведочанство.

И како је то уобичајено у нашим медијима, посао никад није сигуран и нема довољно пара, па је Гаша 2009. године кренуо са тезгарењем, снимајући свадбе, крштења, и друге врсте врсте славља и забава.

- Од нечег мора да се живи. Радим за „Пекос“, снимам све врсте забава. Некада има посла преко главе- објашњава Гашевић, који сада не ради ни за једну телевизују и без сталног је запослења.

Одаје нам тајну да су на свадбама најзахтевније младе и свекрве, а да се и он сам труди да снимци овог дана, који су сведочанство за цео живот буду најлепши и забележе сваки сегмент.

- Помало сам можда и досадан, али се трудим, јер ове покретне слике представљу успомену и за будућа поколења – додаје он.

Живот камермана је пун анегдота, има их и са обичним људима, али и са политичарима. Једном приликом , када је гост ТВ ТОП3, био један политичар, који је и данас у тим водама, тражио је да провери кадар, јер нема косе , па је страховао да му се не пресијавава глава. Једна млада је више пута бацала бидермајер, како би то било лепо забележено, присећа се Гашевић, којег сви у граду знају као Гаша камерман.

Не само у материјалу, већ и у Гашином оку заувек остају забележени догађаји, људи, ситуације, а некад, ко зна, можда и напише о томе књигу!

С.Р.