Свака љубав, било да је усмерена према некој особи, животињи, послу или уметности крене случајно, ненамерно, спонтано и потпуно непланирано. Вероватно се једино праве љубави тако и стварају. Сасвим случајно.
Ко верује у судбину, рећи ће да је то њен неизбежни точак наместио, ко верује у карму рећи ће да је то морало да се деси а чак и онај ко не верује у ништа, знаће да је та љубав права, па била она зацртана у неким картама живота или не, неће моћи да јој одузме аутентичност.
Све је почело тако што је једна дама по имену Тамара Перишић (тада Филиповић, а као поносни муж чије је презиме преузела морам бити коректан и према својој тазбини) себи хтела да наручи огрлицу за венчање. Огрлица је била предивна, раскошна, феноменалним бисерима и перлама испреплетана , чинивши све оно што би једна “млада” желела да носи на свом врату за свој “Специјални дан”. Иако није била од правих бисера, цена јој је била скоро као младина венчаница. Тако да се Тамара, не толико због Пиротских корена, већ због енормне креативности отиснула на једно путовање за које није ни сањала да може толико дуго да траје. Једног дана је просто ушла у продавницу репроматеријала за накит, бацила поглед око себе, купила помало од свега што је мислила да ће јој бити потребно за “ТХЕ” огрлицу и решивши да је сама направи, направила је цео један свет за саму себе.

Огрлица коју је направила је наравно била боља од оне коју је хтела да поручи (при чему из мене говори субјективни супруг, објективни заљубљеник у њен рад и на крају мушкарац који увек воли да прође јефтиније). А њој никада није била важна ни цена, ни суд, ни похвала. Просто је за сваки резултат свог рада била уверена да ће бити сјајан, попут неког математичара који креира задатак од решења до једначине и унапред зна решење. Само тражи мир док изводи ту умну акробацију. Тако и Тамара, утоне негде дубоко, не трепћући, ниже перле и бисере хирушки прецизно док се њени ближњи питају да ли уопште дише колико је спокојна док то ради. Никада није имала модел по коме прави огрлице, нити било какву шему или нацрт. Све је то било “из главе” и свака је огрлица била уникат. И сама каже да не може да понови две исте ствари. Њене су огрлице мануфактура, ништа ту сем самог једног бисера није механички одрађено, већ рукама, са много мирноће, живаца и љубави. Тамара воли да поклања симетрију и својим радовима, као и сваки перфекциониста. Многи од нас сматрају да имају асиметрично лице, струк и ноге или кукове, али она не мисли тако. Чини ми се да је способна да истакне симетричност и сразмерност сваке особе само једном својим огрлицом. Воли да упозна особу којој прави накит. На тај начин јој “одмери” симетрију бацивши поглед на њену физиономију а на основу карактерних особина, уз помоћ полудрагог камења склапа украс складно са карактером. Аметист доприноси духовној чистоти, Хематит смањује нервозу и стресс, а Јаспис даје на одлучности и храбрости.

И све то можда неком делује компликовано (а за нас који то не знамо да радимо и који смо већина у овом случају заиста и јесте) али њој је то одмор од свега овоземаљског. Као неко метафизичко путовање по свом уму или имагинарна посета Ускршњим острвима. Генијално као Аурора Бореалис али тако природно и спонтано. И наравно случајно. Јер се вероватно само праве љубави стварају случајно.

Данило Перишић

Реч редакције-Данило је са пуно љубави описао Тамарин рад. Ми ћемо да додамо само да, уколико вам се свиђа њен уникатни накит, све радове можете пронаћи на фејсбук И инстаграм страници Стаклене перле

https://www.instagram.com/staklene.perle/?igshid=1prgqham2limm

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=113394530201278&id=102721954601869

Редакција