Кројачком занату учила се у време својих тинјеџерских дана, када је хтела да на себи има уникатну гардеробу. Касније јој је то било и занимање, које јој је доносило приход, иако се за то није школовала. Данас Златица Јовичић каже, је овај занaт пао у сенку бутика и да по наруџби и по мери долазе да шију само жене које не могу да нађу за себе гардеробу, јер сви купују индустријску . Кројачки занат се свео на преправке, а она је своје знање применила у израду дечијих играчака, стољњака, кецеља, а планира да шије и торбe од природних материјала како би се прикључила еколошкој акцији за смањење употребе пластичних кеса.

-Као и у свакој кући и у мојој је била машина за шивење, па сам уз маму научила прве шнајдерске вештине „да терам“ прав штеп. Онда сам пожелела да сашијем себи другачију гардеробу од оне коју су носиле моје другарице, па сам бирала материјале, и сама мењала шнитове – почиње причу о свом занату Златица и даје савет свима који желе да науче овај занат да је поред прецизности веома важно да се има стрпљење и да је пoред машине, метра и маказа, главни алат кројача машта.
Иако се није школовала за то она је у својој ортачкој кројачкој радњи, отвореној након рата 1999. године зарађивала. Било је доста посла, шили су се комплети, панталоне, сукње. И данас се Златица сећа гужви пред новогодишње и осмомартовске забаве, па припреме за матурске вечери. Тада је стекла брзину у раду, па јој је да сашије панталоне или сукњу потребно два до три сата.
Посебан успех за сваког кројача је кад муштерија од ње оде задовољна.
-Све је мање оних који шију по наруџбини. Нико не цени ни тај рад, јер ручно рађенa, шивена одећа има своју ноту, она одише посебношћу, која се свуда препознје – каже наша кројачица и наглашава, да се данас све мери, и увек се поставља питање, да ли се исплати нешто сашити или купити?
Она сматра да се данас и на гардеробу гледа као на ствар за једнократну употребу, а не нешто што презентује нашу личност, што нас представља јавности, заправо наше лице.
То потврђује чињеницом да и ретке муштерије које дођу да шију, донесу слику са интернета, чак не желе ништа ни да промене, да тој одећи дају свој печеат, да је учине другачијом и себе на неки начин одвоје и не буду још једна копија.
Златa ни у недостатку муштерија не запоставља свој занат, труди се да увек нађе нешто што ће је довести до шиваће машине. Израђује играчке, проналази материјале, интересатнe дезенe за стољњаке и салвете, скроји и по коју кецељу. Оно што је највише радује и да се опробала у шивењу костима за представе прокупачког позоришта у коме са супругом Шуцом и сама глуми већ више деценија.