Четири рођене сестре Радоњић, Бојана (18), Милена (17), Теодора (15) и најмлађа Сара (11) су одбојкашице прокупачкоког одбојкашког клуба «Топличанин». Путем одбојке за најстаријом сестром Бојаном, кренуле су све три млађе сестре и све заједно вредно тренирају. Бавећи се овим спортом упознале су све лепоте дружења и спортских успеха, али изградиле несаломиви витешки дух. Све четири трвде да су тренирајући одбојку научила и да буду најбоље сестре, које везује безгранична сестринска љубљав.
Бојана, Милена и Теодора су ученице Средње медицинске школе у Прокупљу, док најмлађа Сара иде у основну школу «Никодије Стојановић Татко». Тренирање одбојке их не спречава да постигну и добре школске оцене, већ их подстиче да се боре да постигну успех.

Одбојком почињу да се баве око 11. године, па зато Бојана и Милена имају већ иза себе богату спортску каријеру и првотимке су ОК «Толичанина» у сењорској и јуњорској селекцији. Старија сестра игра на место коректора , а Милена је на позицији примача. Теодора игра за кадеткиње, а пред Саром тек предстоји пут да избори место у некој од постави овог одбојкашког клуба.
-Када сам почињала нисам пред собом имала циљ да одбојка и спорт буду део мјих активности. Међутим, убрзо сам увидела све лепоте одбојке, као пре свега колективног спорта, који захтева сарадњу и подједнаку пожртвованост свих играча у тиму – објашњава Бојана и додаје да јој је посебно важно што је тренирајући одбојку стекла пуно пријатеља.
Она је поносна најстарија сестра која истиче да је и сама утицала на своје сестре да почну да се баве одбојком, јер је схватила колико спорт може позитивно да утиче на свакодневни живот девојчица и дечака.

Милена је следила пут сестре и убрзо се и она нашла на паркету. За одбојку каже да јој је много помогла да преброди тешке животне ситуације када је имала операције на нози.
-Волела сам да играм одбојку и зато за мене нема препреке. Након операције доброћудног тумора, брзо сам се вратила својим спортским обавезама. Одбојка је мотив који ме води и покреће, и даје ми снаге да победим и најтеже животне недаће – објашњава Милена посебно наглашавајући да тренирајући одбојку, она не вежба само своје тело већ јача и свој дух.
За Теодору и Сару се одмах знало да ће кренути стопама својих старијих сестара. Редовно тренирају и труде се да стигну али и престигну Бојану и Милену.
-Можда баш због Бојаниних савета ја сам најуспешнија на месту коректора и то играм у својој кадетској селекцији – објашњава Теодора.
Најамлађа Сара за себе тврди да ће постати члан српске репрезентације у одбојци, и да од тога циља неће одустати.
Заједно гледају и не пропуштају све одбојкашке утакмице и ватрени су навијачи наше репрезентације. Посебну пажњу им привлаче добри смеч ударци, који је и омиљени ударац свих сестара Радоњић. Српске одбојкашице су за њих узори, међутим ове сестре ипак за свог највећег одбојкашког идола наводе свог и тренера ОК «Топличанина» Братислава Ђурића.
Ове четири сестре пружају подршка једна другој на тренинзима али и на утакмицама, како саветима, тако и срчаним навијањима. Оне кажу да је одбојка допринела још јачој сестринској повезаности, јер су тренирајући колективни спорт научиле да су непобедиве, када су јак тим. Зато је њихов савет свим девојчицама и дечацима да се баве спортом.
За све то заслужни њихови мама Драгана и тата Мирко, који су их нагoварaли да тренирају и који су их храбрили, када су оне посустајале. Мама их је све као мале водила на тренинге, а тата редовно присуствује њиховим утакмицама и њихов је најватренији навијач.