Република, назив, именица женског рода, води порекло од латинског термина ''Res publica’’ (Res – ствар),(Publica – јавност, јавно) који означава јавну ствар или ствар јавности. У оба термина, иако на први поглед различитих, она не губи сврху и представља баш оно како се и зове, јавну ствар. То означава да је Република, као облик државног уређења, јавна ствар свих њених грађана.

У бити ове јавне ствари су жеља и тежње свих њених грађана ка општем добру, једнакости пред законом, подјенаким шансама за све грађане, грађанским поштењен и својеврсном грађанском врлином којој сви треба да теже. Тежња свих грађана ка врлини и општем добру је темељ и стуб ослонац Републике, у овом случају државе својих грађана. Николо Макијавели, политички теоретичар и мислилац још и каже: ''Република тражи посебне услове за утемељење. Она се не може засновати у околностима када владар управља земљом окрутно, када држава зарад несрећних околности изгуби VIRTU, особиту републиканску политичку врлину и када се република разара изнутра корупцијом.'' Исти аутор такође наводи у својим политичким делима да је Република други најбољи поредак за своје грађане и наводи принципе Републике а то су принцип разноликости и плурализма, принцип једнакости. Само оне државе које познају ове принципе и они грађани који истински негују и боре се за ове принципе, могу себе назвати Републиком.

Борба грађана да свом окружењу и својој заједници осигурају ове принципе је на жалост, данас, стална. У неким државама ти принципи никада нису били устаљени и нису били стуб ослонац република. Борба је опет и изнова, а злоупотребе су итекако приметне.

Комплетна политичка теорија познаје још много теоретичара и мислилаца који мање или више иду уз линију овим дефиницијама. Разлике постоје али оне нису суштинске него техничке врсте.

Како ми посматрамо нашу Републику зависи од стицаја несрећних или срећних околности да ли смо довољно укључени у нашу јавну ствар, односно, да ли државу доживљавамо као наш посао и нашу сталну борбу да она буде боља. У несигурним временима сви се ми, мање или више, понашамо опортунистички, тј, пристајемо на болесне компромисе јер се налазимо у врло неповољним личним ситуацијама. Сваки пристанак на труле компромисе, који при том задовољавају само личне интересе без интереса заједнице, изазива разарање нашег политичког система, разарање друштвеног ткива и наше Републике као и наше грађанске врлине. То за последицу има неучествовање и склањање од јавних ствари и борбе за опште добро свих нас и води даљека негативној селекцији (бирање најгорих), слабој држави (неспособној држави са малим политичким капацитетом), корумпираној држави и држави која је плен лешинарима (како домаћим тако и страним), а на послетку и разарању целог друштва. Исход је увек катастрофалан а примера је много.

Обавеза је свих нас да учествујемо у борби за опште добро, без обзира колико то болно било и какве жртве носило. Витешко понашање, одбрана здравог разума, одбрана грађанских принципа, заштита слабијих и угрожених, помоћ и солидарност међу људима, тежња општем бољитку, стрпљење, поштење и част су основни постулати и одлике једне добре Републике и доброг односа у њој међу политичким и друштвеним актерима, без обзира да ли је она сиромашна или богата као држава. Уствари, ако све ове одлике има, Република никако није сиромашна и никако није слаба.

Од понашања нас самих зависи да ли ћемо имати да уопште нешто оставимо за заклетву генерацијама које долазе. Хоћемо ли напокон почети да нашу Републику зовемо јавном ствари и за њу се боримо на свим пољима и учествујемо са њом у свим ситуацијама или да је просто и даље третирамо као ''јавну кућу'' у којој се задовољавају само лични интереси? Разлика је огромна и евидентна, а нама ће служити на част! Но неће дуго проћи а сви демони претходних и будућих генерација, које су се жртвовале, ће поставити само једно питање, ГДЕ СМО БИЛИ КАД ЈЕ ТРЕБАЛО?

Владимир Красић