Знао је Душан Ковачевић тачно да лепо и заувек овековечи један одређени тип људи: букаџије и бахате слинавце који чуче и вребају и чекају својих пет минута. То су дакле они послушници, сенке људи који су мањи од маковог зрна читавог живота и којима се једном у животу посрећи да буду у центру пажње.

Таквих је много и разумем ја ту психологију мрава. Он вредно ради шта му се каже, клима главом када год треба, скупља храну за зиму и чека.

Вреба, граби, ћути, трпи, клима главом и онда као темпирана бомба експлодира. БУМ! Узме да бије, руши, уништава, виче, прогони,прети, напада...не зато што има права на то, већ зато што жели да заборави да је био ништа и да није ни постојао.

И онда када мисли да му је дато и да има леђа искочи, направи хаос, као она примитивна алатка за (раз)бијање, чини ми се беше тољага лупају ко отворен прозор и све дубље тону у провалију коју су сами направили. Али не знајући да полако иду низбрдо, они све више расту у својим очима и бодре своју „храброст“. Гура га неко, онај исти коме одговара да се поигра њиме као лутком, даје му ветар у леђа, а онда баш када сенка рашири крила, пусти га да лупи о земљу....

То су оне Ђуре из „Балканског шпијуна“ које учу и бучу, крсте се када треба, љубе петокраку, ако им се каже, а у подруму чувају своју срамоту. И случајно ако неко уђе у тај њихов мрачан простор, не сме напоље, јер ће тада на видело изаћи сва нискост која је годинама чувана и таложена.

Дошло је опет време да се те сенке људи повампире. Неке први пут у животу, неко сто и први пут.

Знате их, ту су око вас.....

Биљана Рогановић