У праву су, не знамо ми ништа и не можемо ништа и не вредимо ништа.... И нико од нас није у овој години која је за нама урадио нешто по чему би био препознатљив и због чега се боље живело... То може да буде заључак после одлуке о добитнику Повеље Светог Прокопија. Јер да јесте, добио би награду, не би требало да се додељује председнику Републике Србије!

Што се мене тиче, (можда сам и љубоморна!?), одлука о добитнику је дегутантан чин удварања владајућима. Повеља Светог Прокопија, као једна од два најзначајнија признања у овој средини отишла је у руке председника Републике Србије Александра Вучића! И нема моја побуна против тога ништа са мојим мишљењем о Вучићу, могао је да на овој позицији буде и неко други, већ са смислом награде.

Од како је установљена додељивала се појединцима, који су дали допринос развоју средине и који су је поносно примали. И замишљена је као мотивација другима, да кажемо обичним људима, да чине напоре да ураде нешто добро за средину у којој живе.... "Повеља Свети Прокопије, као највеће признање Општине Прокупље, додељује се за посебно исказане резултате и достигнућа у области науке, културе, образовања, привреде, здравствене заштите, заштите животне средине, за развој локалне самоуправе и у свим другим видовима хуманитарног деловања у општини Прокупље", наводило се у Конкурсу за добитника Повеље.

И никада ником раније није пало на памет да предложи неког ранијег председника Србије, као кандидата. То значи да нико никада раније није ништа учинио за Прокупље, или су ранији предлагачи вођени простом логиком закључивали да председник државе ради свој посао и треба да га ради, јер је за то и плаћен. Он треба да се стара да се свака средина развије, да помогне да се учини напредак , да одобри инвестиције....Значи да ради свој посао и добро је док га ради. И сви ми остали трудимо се да радимо свој посао и не очекујемо да нас неко тамо кандидује за Повељу. Не верујем ни да је и он очекивао, јер није ни дошао да је прими (!).

Проблем је у нама, мислим у нашој свести. Упињемо се упорно да се додворимо власти, владајућима и понекад стварно немамо меру. (Као када су Драгицу Николић умешали у сликаре) . То се у народу зове лактање, а има и других израза.... Јер, у објашњењу које је пренео Одсек за односе са јавношћу и протокол Општине Прокупље као обазложење за овогодишњег добитника Повеље нема ничег што није посао председника Републике Србије.

Овога пута свима који су у неком кутку свога мозга помислили да би волели да је добију, сада остаје само да се докопају председничке титуле и награда је њихова.

Биљана Рогановић