I danas je opet 5. oktobar. U ovom danu u ovoj godini, ništa spektakularno se nije desilo, ali 2000. godine bio je to po mnogima Dan pobede demokratije! Je li zaista tako, pitam se posle godina koje su za nama.... Ako analiziram šta se sve desilo u godinama posle 5. oktobra, teško da imamo čime da se pohvalimo. Priznajem, pripadam generaciji koja je danima demonstracijama, lupanjem u šerpe i lonce, vođena idejom demokratije, pokušavala da postigne cilj: bolji život u Srbiji, slobodnije umovanje, pravedniju vlast. Satima su se kovali planovi kako da se stane na put nečem što se u to vreme doživljavalo kao bolest i zatvor.

A onda je došla „demokratija“ , ne ona starogrčka, nego pomalo nasilno likovanje zbog izvojevane pobede. Kada je ta prva erupcija emocija prošla i kada je trebalo da se u delo sprovede sve ono što je bio ideal 5. oktobra.... zastalo se.... A kako je vreme odmicalo, umesto napred, sve su bili krupniji koraci unazad.

I prvih nekoliko godina smo slavili 5. oktobar, a poslednjih, kao da se stidimo tih dana.

Sada treba da sumiramo rezultate jedne ideje za koju su se mnogi zdušno borili, ali nemamo čime da se pohvalimo. Manje je radnih mesta, više je gladnih, nezadovoljnih, lošija je prosveta, slabije je zdrastvo, sve se svodi na svaljivanje krivice na one iz prošlosti, a ništa se ne čini da konačno krenemo napred. Stidimo se prošlosti, stidimo se sadašnjosti a plašimo budućnosti.

I uvek imamo vođu u kojeg bez treptanja zurimo i poslušno mu klimamo glavom, a svako ko misli šta će sutra biti, shvata da nam bolji dani nisu na vidiku.

Da li se treba ponositi, ili stideti 5. oktobra? Oba, mada se malo više stidim.... Ono što sigurno znam jeste da više niko nema snage za novi 5. oktobar!