Граница са Босном и Херцеговином, по међународном праву и по важећим споразумима, пролази средином тока реке Дрине. Река Дрина је узета као репер за разграничење република из чисто техничких и административних разлога после другог светског рата. Пре тога, у Краљевини Југославији, постојала је Дринска бановина, такође административног карактера, а она је природно обухватала шири територијални оквир и обе њене обале. Пре тога, на кратко, постојала је граница са Аустроугарском монархијом на Дрини, а пре тога, у време турском земана, такође граница са Пашалуком, исто административног карактера. У средњем веку постојала је само река и са обе њене обале братске српске државе и њихови владари са својим поседима. Никада Дрина није била граница између два различита света или два различита народа. Она, сем у ретким чудним тренуцима, који су изузетно кратко трајали, никада није била граница, само река. Али нама свима је сервирано другачије.

Позабавићемо се само укратко тим феноменом са једног неуобичајеног аспекта. Сви знамо за реку Дрину. Дрина је симбол комплетног народа који живи и са њене леве и са њене десне обале. Од малена нам говоре, такође, да је ово овде Србија а тамо Босна, тако и учимо у школама. У неким старијим историјским читанкама сам наилазио на реченице које говоре да српски владари никада нису ишли у освајања преко реке Дрине. Па зашто би ишли када су са друге стране функционисале братске државе, а њихови владари били у родбинским односима. Инсистирало се на закључку да је Дрина дефинитивно увек била граница. Али да ли је то тако? И граница између чега? Да је икада била граница, да ли би још Турци преко ње градили мостове да јој повежу обале?

Дрина, лепотица, једна од најлепших река, ако не и најлепша, одувек је представљала природну међу, природну препреку, то јест, линију коју сте морали препливати, препловити или прегазити да би дошли на другу страну, али само да би дошли на другу страну. И са једне и друге стране од вајкада, живе исти људи, међусобно толико повезани да ни сами нисмо свесни. Са обе њене обале живи исто становништво вековима, од како је света и века. Ти људи на њеним обалама су толико повезани у судбини, срећи и муци да је то просто за не поверовати. То су људи породично и крвно повезани, са истим генетским материјалом, са истим именима и презименима, истим навикама и обичајима, писаним и неписаним правилима, законима људи и природе. И сви ти закони су увек били исти. Темперамент и менталитет исти, боје косе и очију исте, добродушни и сурови на исти начин. Све исто. И то људи са њених обала не крију и јавно говоре.

Ми сами, у Србији, одавде из Топлице и других крајева, немамо утисак о њеној заједници народа и људи са обе њене обале. Ми њој и она нама, технички нисмо толико битни, али психолошки јесмо итекако. Ми увек, индоктринирани школским системом и лошим наставницима, помислимо Босна и Србија. Е ту је највећа превара и подметачина. Претходно описано нам није на тај начин никада презентовано и објашњавано. Увек је било ГРАНИЦА, а то је флоскула незналица и злонамерних васпитача! Таква историјска подметачина је комплетан наш народ, посебно у Србији или макар делу територије који се зове Србија, емотивно унаказило и девастирало у односу према истим тим нашим људима са друге стране обале. Поред тих подметачина, историја и околности, почев од 15. века па надаље, учинила је то да сада постоје две религије на њеним обалама, да су се имена људи у свом називу иако иста, променила, да гласовно звуче другачије иако исто значе, да се накнадно појавила и другачија законска регулатива и појавио други и другачији земаљски цар, да се после другог, појавио и трећи и четврти и на крају ко зна који по реду цар и владар, али је народ увек остао исти. И тако до данашњих дана када је почела да се јавља нетрпељивост између истог народа. Ту нетрпељивост волшебно инкорпорирају људи или групе који директно имају за циљ да једном за свагда направе границу, праву, и поделе национални ентитет на два дела, уверавајући да то јесу два различита народа која се одувек разликују по свему. Та белосветска будалаштина и лаж узима маха и дели комплетно национално биће по средини као што дели Дрину по средини. Многи се против тога боре али све је више оних који то прихватају. Трагедија је да сви знају да то није истина, али такође сви знају да се овде по том питању нико и не оглашава. Наша национална и историјска одговорност мора бити на висини задатка када су у питању овакве ствари. Многи ће, знам, оштро осуђивати овакав наступ и јавни позив, али на мени, као аутору, је да увек чињеницама опскрбим све актере и натерам на мало другачије размишљање. Чињеница је оваква. На обе обале Дрине живи исти народ, генетски повезан и близак, најрођенији, без обзира како им се зове Бог и како им звучи властито име. На обе обале од давнина, исти људи деле исту муку и радују се истој срећи. Мука је страна али и домаћа, јер ми само показујемо да смо као људи кварљива и трула роба. Само је река увек била иста. Ако не умемо да се у тешким тренуцима сами сачувама, можда ће то умети река уместо нас.

Свакако остаје размишљање техничке природе, замислите да неку повуче границу на Топлици и прогласи то линијом разграничења два света и два народа и два Бога? Је ли тако нешто уопште реално и могуће? Наравно да ћемо се сви у Прокупљу насмејати на све то, али смех под чудним историјским и политичким околностима после 100 година прерасте у језу и оштру нетрпељивост.

Не дозволите да нас деле и пресецају по средини етничког ткива. Ми смо сви иста породица, уједињена око несреће која неће трајати дуго. Са друге стране Дрине није Босна него наш народ, није страна држава него Република Српска. Пружимо руке и то јавно да сви чују.

Владимир Красић