Контејнери су још увек пуни, да ли зато што их не избацују редовно, или имамо вишка хране, нисам сигурна, тек пуни су. Као и наши џепови папирића, неплаћених рачуна и исписаних бројева телефона које треба да окренемо да добијемо неки посао достојан човека. Прегрш обећања безброј пута поновљених. И питање : „Шта нам доноси ова долазећа година?“

- Чекам већ читав сат, гужва је, неће стићи да ме прегледа. Како сада да платим ове рачуна када морам да купим пакетиће, не радим, а деца желе да буду као друга... Када је поскупео лек? Морам да га имам... Опет сутра треба да зовем за те јавне радове? Знаш, ја имам троје деце и жена ми не ради. Знаш, рекао бих ја све њима у лице, али сви су исти, а и можда ако ћутим и смешим се упали! Доћи ће боље сутра....

Хоће, једног дана сигурно. Мора доћи. И седимо и чекамо, а године пролазе и неповратно одлазе.

Ипак то боље сутра може да буде данас.

Ми га опет радије чекамо, као оног тамо Годоа, који долази увек само сутра, никад данас. Па се више не зна да ли је данас данас или је било јуче, или је већ сутра.

А контејнери пуни и надолазећа година из ове перспективе иста као садашња. Празна, неиспуњена, намазана свим дугиним (ух та реч је постала шкакљива) бојама. Опет лажна обећања, потурање леђа, ћутање, мешетарење, смешкање, заједљиви погледи и празни стомаци и руке.