Тежак је ово термин који долази не без разлога. Кроз историју је било пуно случајева ове наизглед обичне именице коју људи олако употребљавају и не знајући јој значење, а такође не употребљава се када је неопходно и потребно.

Сваки пут када се деси дело Велеиздаје (издаје), држави и народу откинете парче суверенитета и интегритета. Она постаје рањива, а грађани губе наду и постају неповерљиви. Случајеви велеиздаје су санкционисани правно и постоје закони који је описују. Међутим, некада није све у закону, има нешто и у правди. Овај закључак је контрадикторан, обзиром да правда треба да буде садржана у закону, тј закон треба да буде по правди. Али није увек тако.

Велеиздаја је термин, правни термин, који означава кривично дело против државе и њених институција. У скоро свим оваквим случајевима, дубоко је погођен и народ и његови интереси, али се то увек некако ставља по страни. Иако се суђење за велеиздају, спроводи по закону и праву, никада, када су народни интереси у питању, правда није задовољена. Народна правда је много суровија од закона.

Велеиздају могу да почине и чине је само високи државни функционери. Када обичан војник на пример, учини дело издаје и рецимо пређе на противничку страну или ода информације непријатељу, то је дело оквалификовано као ''Издаја'', али када исто то ураде највиши званичници у држави, када се окористе од тог чина, када свесно продају државу и народ у било ком облику зарад личне користи, онда се то категорише као ''Велеиздаја''.

Велеиздаја (издаја) и по предању и по закону обухвата сваки деликт против своје државе (учешће у рату против своје сопствене државе, одавање тајни страној обавештајној служби, одавање заштићених података странцима, покушај рушења суверенитета земље, покушај убиства или убиство шефа државе, одавање дипломатских тајни, одавање војних тајни, шпијунирање за корист стране државе и слично).

Издаја је чак и у књижевности, нарочито код нас, описана као нешто најмрскије и најгнусније што се држави или војсци или појединцу може десити. Најпознатији су случајеви Јуде, који је издао Христа, онда издаја Цезара и његова чувена реченица: ''Зар и ти сине Бруте''. Данте Алигијери чак каже да у паклу постоји посебан и најгори круг који је предвиђен за издајнике, а нама је и даље синоним Вук Бранковић.

Као што видите из описаног, Издаја се традиционално схвата као најгнусније дело појединца или групе и они који је почине, некако, остају довека жигосани срамом који се преноси кроз народно предање. Цар Лазар је бацио и клетву на све оне који не учествују у боју, те се стога то и сматра најтежом нашом клетвом којом је проткан цео дух народа.

Народна правда и мишљење се не подудара са законским санкцијама. За Велеиздају (издају) по закону, у зависности од учињеног дела и околности, следује казна од неколико месеци затвора до више десетина година затвора. Међутим, по неписаној народној правди, а, и како то старији људи и данас умеју да кажу, тешки облици издаје и велеиздаје имају само једну казну, у народу познату и у гневу изговарану, вешање! Ово је метафора која се користи и у бесу и немоћи изговара, потајно прижељкује али скоро никада не остварује.

Иако се никада не остварује, сама ова метафора и израз осликава право осећање народа када се нађе у таквој ситуацији. Добро је познато да је народ у неким случајевима непогрешив, а то је кад даје надимак и кад каже како се осећа. Замислите се, па процените.

К.П.