Колико смо храбри ?Али храбри искрено , хумано , не храбри из страха .

У дружењу , пријатељству , везама ...

Квалитет везе је битан .

Било да је реч о форми : пријатељства , забављања , или заједничког живота , или брака .

Њу треба неговати , у њу стално улагати труд , спонтано ; без неких вештачких напора ( ту мислим на модеран тренд , пратећи савете couch- ера – тренера.. Ипак , хвала им на саветима на којима зарађују , али , када би заиста имали решења за сваку ситуацију ; ипак ..индивидуалност се не поклапа са шаблоном )..

Дела су битна . Мислим на : дела , поступке , понашања , којима : показујемо и уверавамо и доказујемо релацијском партнеру да ми постојимо . И може да буде дело . Како је Жарко Лаушевић рекао : „ Ако волиш некога , реци му то , јер срце може бити сломљено и речима које се не изговоре „ .

Чему штеђење себе према некоме ко нам прија ? Таква енергија се дели ; деоба је то , једина која не уситњава , напротив ; она умножава .

Има нажалост и оних неквалитетних веза , у којима се пати .

Прећуткивање : мишљења , осећања и било који вид резерве сматрам поступком неискрености .Може бити оправдано , једино у контексту толеранције , или недовољне сигурности , док не уверимо себе или разуверимо , док не учврстимо став .

Многи остају у релацијама или вези иако оне(везе) , (релација )није квалитетна. Квалитет везе оцењујемо по томе колико смо срећни .

Многи трагају за тим и услед недостатка , и искрене , реалне , самокритичне процене остају соло .И јесте боље бити сам него с било ким .

За то је потребно бити храбар .

Зашто трошити живот у незадовољству , неиспуњен бити ?

Многи остају у пријатељској вези или браку са особом која није оно што им треба , која им не прија ,коју чак и не воле , да не кажем несрећни ( што и јесу , јер нису срећни ; већ су ушушкани у том „ комфору“ заједништва , припадности ).Остају јер су кукавице .Нису способни да буду самостални , да функционишу сами( свакако сретнији , логичан закључак , јер су несрећни у тој релацији , вези ) . Тако пристају својевољно да остају у том заједништву , које им је нека врста базе , нечег за шта морају да се држе како би имали сигурност у себе . Тако им је лакше да иду , гмижу кроз живот , да „сјаје „ у трулом заједништву док не угњиле ; шлепајући се у купеима „бизнис „ класе , зарад света , зарад мишљења „света „ : родбине , пријатеља ,непријатеља којих можда ускоро и не буде у њиховом окружењу , који ће нестати на овај или онај начин из њихових живота , а због којих су себе убедили да је боље , прихватљивије трпети незадовољство ; или чак свесни пристати и живети такав свакако изабрани живот , у најглупљем примеру кукавичлука и несигурности , да би имали с ким ( да оду на кафу , журку ,славу , весеље ... у друштву, или пару , пред светом ) . Ти људи су егоисти , кукавице ; мисле само о свом комфору , о својој енергији , свом осећају среће или из другог угла гледано несреће ... и пријају им само особе које им повлађују потхрањују им его , са којима могу да успоставе релацију где они могу да доминирају , да држе конце у својим рукама , било наглашено или ненаглашено , али у сваком случају њима у корист и прилог за личну , саможиву , лукаво стечену и одрживу угодност ..или...како сам већ навела, из другог угла гледано , они су жртве свог кукавичлука .

Питам се , колико је тешко живети такав живот ? Мучити себе да постоји нешто што није оно у чему смо сретни , стално трошити енергију на опрез или напоре са пријатељима који нам нису пријатељи , са партнерима који нам нису то заправо , бар не духовно ... Са телом , физички бити присутан са особом која у том издању прихвата таквог квази партнера ,који јој сервира себе таквог , са уверењем и планом и допустим да га познаје , такву је редовно виђа , константно у том једном „идеалном „ мирном , фином , културном издању ; мозда чак и са мишљу да има контролу над њом (особом) ...да има поверења..

Искреност ништа не кошта..иако многи кажу супротно ; да нас може чак и упропастити .

Не , сматрам да истину дугујемо превасходно Господу ( ко верује у Господа) , па себи ; а и другима .

Отворено срце не да разуму да га води , зато је јунака данас мало .

Марија Аранђеловић Ромбис