Годинама, тачније 24 године пијем кафу код Кокана. Мој отац је увек умео да ме пита: “ Па да ли си ти нормалан, шта ћете више тамо, стално сте тамо?!“ Никада нисам схватао зашто је тако коментарисао. Тамо смо били свој на своме, дружили се, сретали са другим људима, разговарали, шмекали и смишљали све могуће различите добре ствари, а Бога ми и пакости.

Одатле су кренуле све могуће свадбе, испраћаји, револуције, послови, организације, пијанства и све остало што карактерише младог човека. И при томе нисам претерао уопште.

Генерација којој припадам почела је да излази у град још давних деведесетих, негде када смо били 6. или 7. разред, а код Кокана смо почели да излазимо у осмом разреду. Почевши од прве године средње школе тамо и пијемо кафу. Вероватно смо, у тим годинама, бежећи са часова из Гимназије код Кокана, само хтели да се сакријемо, кафа нам није била толико битна. У кафић на кафу смо долазили и после школе, а и увече око седам. Тада нам је било битно да идемо на кафу да би били у кафићу, а сада идемо да би попили кафу. Све те године су направиле фантастично лепу навику, а то је да се кафа мора попити или сам или са неким по цену смрти и то баш код Кокана. Тако је и са свим осталим људима које тамо срећем. Различите генерације, од оних који су и по 30 година старији од мене до оних који су 20 и више млађи од мене. Разни људи, разних занимања представљају изузетан шаролики амалгам, од мајстора до интелектуалца. Сви пију кафу јер је кафа код Кокана увек била институција, а и живот значи.

Е сад, како живот? Па ево овако...где год да крећемо, сви ми прво пијемо кафу код Кокана. Одакле год да се враћамо, пијемо кафу код Кокана. И сви остали који је не пију ту, пију је са истим разлогом негде другде. Углавном је све то необјашњиво али ако је не попијемо, нешто се неће завршити како треба. При томе, нисам сујеверан ни мало али кафу морам да попијем, па макар црко! Хиљаду пута сам негде закаснио али сам кафу попио! То је ритуал који разуме само онај који пије кафу и то не дирајте људима и не тражите од њих да вам објашњавају.

...Брате, ајде да пожуримо...чекај брате, прво кафу да попијемо... је реченица која осликава у срж сву природу пијења кафе али и темперамента и менталитета.

Тони ми каже да је кафић Кокан почео да ради давне 1994. године.

-Име кафића је по надимку нашег оца, Кокан. План је био да ту буде пицерија, али, како ми Лале рече, док смо пили кафу, кад смо видели да посао убија, баталили смо све могуће пице и сваку помисао на то и почели да радимо као кафић. Одједном су апсолутно сви почели да долазе у кафић и посао је добро ишао. Сви знају наше госте, како оне који су били старији када смо отворили кафић и који су по 10 пута дневно свраћали, тако и млађе школарце који су настављали традицију и дан данас је настављају- открива нам тајну и историју настанка институције овог култног места у Прокупљу, Тони.

Напомиње да су их управо гости, тачније њихов гост, Вали, научио да купују новине за кафић да људи не би носили своје да читају.

Док јурца по шанку, Тони даље додаје да су се некада људи много више дружили, у кафић се долазило да се поприча и да се дружи. Мобилни телефони су нас апсолутно упропастили ко људе. Ако нисте могли да нађете мужа или дечка кући или негде у граду, ако нисте знали где су вам другари или другарице, окретао се фиксни телефон (321 – 939) који је стајао на крају шанка и обично се јављао неко од конобара који је давао или није давао тачну информацију.

Конобари, стари прекаљени борци, били су посебна прича. Легенде кафића су остали Јохан, Пеја, Цима, Ћела, Јоца Карандаш, Драган, Шуки и неизоставни Жикица. За Жикицу још важи легенда да је када је каснио на посао једног јутра, Тони лично отишао код њега кући и полио га хладном водом да га пробуди, при чему је овај рекао: ''Тони, видиш да мене овде нема ко да пробуди, дај да радим све у другу смену'' . Умели су да услуже тачно и брзо невероватан број људи и радним данима а посебно викендом а ујутру опет у кафић на посао. Могли су да вам украду цигару или упаљач са другог стола а то људи не примете уопште. Ако задобијете поверење конобара, па ви сте завршили пола посла у животу. Ако га не задобијете...па то онда и није за причу...

Некада су преко столова у кафићу стајали столњаци, а тачно знам и да је Драган конобар највише на свету мрзео да промени столњак када неко просипа пиће. Викендом је Кокан био препун, није се тако лако могло наћи место, а било је најбитније бити у кафићу. Углавном су места била резервисана за старије екипе, млађи су морали да стоје.

Конобари су и некад и сад, после извесног времена, када се навикну на екипе, само мимиком или покретом руку госта, умели одмах да стављају кафу: краћу с млеком, дужу без млека, малу млекце, продужени млеко, малу до пола, малу пуну....

Кокан је био зборно градско место за све екипе које су гравитирале према центру. Тако је и данас.

Најлпеша кафа је рано ујутру суботом или недељом када је град миран и када још увек нема нигде никога. Тада сви ћуте, ретко ко прича, читају се новине. Није препоручљиво причати првих 15 минута. После 15 минута, када се наручи друга кафа, људи полако крећу да причају. Прва јутарња кафа је изузетно важна ствар у животу. Многи то не разумеју.

Кафа се сада пије мало другачије. Некад смо као клинци кафу пили сатима, сада се пију и по три за сат времена, нарочито ако седите са Лалетом, ујутру око пола осам. Тада код Кокана долазе сви који журе на посао. Касније долазе прве гимназијске екипе које беже са часова или на велики одмор па спајају. После њих долазе службеници државних предузећа на паузу, после њих опет школарци и на крају сви које заврше посао по приватним фирмама и сви мајстори. А у међувремену сви остали или исти по други пут. Поподневна кафа је увек била око 12 сати, када се пробуде сви који ујутру не журе нигде, нарочито викендом после напорне журке. Увече око седам се опет пије кафа код Кокана.

Није реткост да вас друг или другарица или пријатељ позове на кафу, па поред кафе крене Вињак, Виљамовка, Џони или нека друга жестина па онда даље, ко зна где, у непознатом правцу.

Занимљив је један датум у години када вас сви позову на кафу али када се кафа ретко попије или уопште не попије. То је 31. децембра сваке године. Тада се на кафу дође ујутру и иде се кући пијан да се спрема за дочек, касно поподне. Нема теорије да се свако бар једном није опекао на тај датум а да му се опет после тога, радо враћао увек.

Позовите пријатеље, попричајте са њима, гледајте се и слушајте и попијте кафицу, као увек.

Владимир Красић