Шта за нас уопште значи када поменемо Косово или Косово и Метохију? Да ли нам је то само узгредна реч као и свака друга, којом се служимо као поштапалицом или код изазива нешто много дубље што се не може баш никако објаснити речима. После свега што се иначе дешавало много нас је почело да релативизује оно што нас је од вајкада држало на окупу. Мит о Косову је данас нападнут од нас самих. Мало нам је било што смо били савременици да је један од најбитнијих митова, који нам детерминише национално биће, нападан увек и свуда кроз историју, него смо релативизујући, ми сами почели да пљујемо по њему и то још горе и перфидније од свих оних који су хтели да нас девастирају као нацију и народ.

Сви они који су покушавали да објасне да нас Кнежева заклетва и даље држи и да је то једино што нас држи у историјском континуму, бачени су на смеће и означени као кочничари националног прогреса!? Да ли је то заиста тако или смо ми, просто, пљунули на себе, на тако фантастичан начин и тако лепо обрисали руке да смо сами себе убедили да смо то одлично урадили и да нико није приметио.

Митови нису само фантастичне приче о Икару и Дедалу који лете према сунцу или о Ахилу који уништава Троју. Мит је последња нит која један народ држи на окупу и омогућава му да траје и даље кроз време, омогућава му да егзистира, да се бори, да плаче и да живи вечно.

Нападани смо да смо робови мита о Косову од страна које итекако имају своје митове. Нападани смо да не можемо да кренемо даље од страна које су читав свој прогрес засновале и оствариле на митовима, оптуживани смо да смо у име мита починили злочине и то од оних који су извршавали систематске цивилизацијске злочине баш на митовима. Нападани смо да сами уништимо свој мит и да га се одрекнемо и то само због тога што је слободарски и мученички, што је настао као израз борбе и одбране истих тих страна које кидају део по део нашег националног идентитета и континуитета. Апсурдна ситуација би била објаснити да мит о Косову заиста и јесте део европског идентитета, не само српског и да је косовски мит уствари најдубљи и највећи европски мит.

Биће једног народа се састоји од митова, обичаја, закона, писма, језика. То је есенција опстанка. Овде сада више и не мислим на нацију као такву која је као продукт настала у 19. веку, овде мислим на трајање једног народа вековима, на подизање генерација у најтежим условима, на чување колективне свести, на све могуће узалудне и оправдане жртве да би се продужила врста, односно да би ми сами, овакви или онакви, Срби, наставили да трајемо. Наши преци, за које умемо да кажемо понекад да и нису били најпаметнији, кроз жртву су нам оставили наслеђе којим се не може баш свако похвалити. Бити Србин, косовског мита, и кнежеве заклетве, није ствар којим се може свако похвалити нити је ствар коју можемо да обришемо. Када се хвалимо, сви са поносом кажемо, Србин!!! Е па та похвала не може без личне, колективне, националне и историјске одговорности. Када кажемо Косово, ми не причамо о простој физичкој територији, ми Косово помињемо тихо са страхопоштовањем, јер, какви год да смо, одлично знамо у дубини бића, шта Косово и Метохија за нас заиста јесу и значе.

Релативизација имена и мита је чиста подметачина која се као коров примила код нас,али то заиста и јесте коров. То никада не може и неће бити изданак и плод. Мит, који нас као нацију кошта много али због ког трајемо, јесте плод и јесте изданак. Шта год да се деси, ко год да отме или не отме, узме или не узме, подели или сачува или уради нешто чега нисмо ни свесни, то ће увек остати наш плод и наша заклетва. Косово и Метохија се никако не могу изгубити, нити војно, нити политички нити ментално. Генерације и генерације су уткале своје биће да би оправдали егзистенцију и продужили наше колективно постојање. Није то рађено на силу ,него зато јер су тако хтели и јер је једино тако било исправно, тако је било суђено и тако је и требало. Откуда нама сада било какво право да пресечемо последњу нит и да прекинемо континуитет и трајање. Да ли било ко од нас, ко год да је, има такво право? Да ли ће тако нешто било када бити исправно, легално и легитимно. Ко уопште има право да се нашали са националним бићем и осећањем, да се нашали са самим собом?

Наши преци, као да су знали, оставили су нам жив мит да нас све време подсећа. А он је толико жив да га без престанка живимо и морамо да га живимо да би нас без престанка подсећао и да би нас враћао на колосек у доба комплетне националне, моралне, историјске, физичке и психичке посрнулости. Такве ствари не умиру сем да их сами убијемо и одбацимо, али сви колективно. У противном, докле год постоји последњи живи Србин који ће бити подигнут и васпитаван на косовском миту, то никада неће бити могуће.

Наше поднебље, топличко, итекако је принело жртву на олтар продужења трајања нације. Ми сами смо савременици. Али и ми као последњи савременици нисмо ни близу онога што су наши преци принели.

Замислите да чекате некога или нешто пет стотина година и да једва чекате пет стотина година да то остварите. Замислите да у тих пет стотина година подижете децу, обезбеђујете егзистенцију, чувате од војски, банди, природе, политике, религије и да после петсто година једва дочекате да се у Приштини опет чује црквено звоно. Замислите човека који је пожурио испред војске која ослобађа Косово, 1912. године, да опет зазвони црквеним звоном, први пут после петсто година. Замислите лудост да зазвони звоном. Е то је урадио Бранислав Нушић 1912. године, а да при том он сам није био Србин. Замислите његовог оца који није морао да свог сина подиже на косовском миту, а он је то ипак радио и урадио. Такав мит је ванвременски и наднационални. Он је заједнички, наш.

Замислите да комплетна војска са делом народа, Краљем, Владом, архивом, печатима, списима, књигама, културним благом крене пешке, гола и боса, да се повлачи преко Косова, Црне Горе и Албаније, да на том путу настрада као нико до тада, да се опорави и на крају врати тријумфално у земљу. Зар било ко од нас живих има било какво право да пљуне на то и са којим правом то било ко може да оспори или релативизује. И ти су људи, моји и ваши прадедови, главом и брадом подизани на косовском миту. Па зашто су они то радили? Да би ми могли да их критикујемо и да им оспоримо жртву или да напокон постанемо свесни да је њихов једини мотив био да се нигде никада и ни по коју цену не обрукамо и да нам оставе наслеђе да где год да смо, поносмо кажемо, Србин! Ту заслугу они нису фалсификовали, ту заслугу су им други признали, они се нису ни хвалили, само су урадили оно што је једино могло и били ту где је требало и кад је требало, преживели су и омогућили да трајемо.

Замислите да имате 19 година, да вас је закачио редован војни рок 1998.године, па продужетак рока. Замислите да сте на Кошарама или Паштрику или у Клини или Дреници или Призрену и да чекате, после свега, после прадеде и деде и оца и на вас дође ред да опет чекате да одбраните земљу. Да ли мислите да су те, наше генерације васпитаване на неком другом миту, по неком другом моделу или програму? Зашто су уопште ти момци желелеи да бране земљу, четврта генерација одбране земље, 100 година одбране земље и то на прагу 21.века? И чекате, и чекате...да би после свих неуспешних покушаја да вас поцепају по средини линије одбране, да вам коначно самељу мит који чувате, да вас понизе и да вам кажу да сте будала, после 4 генерације борбе и васпитавања да не дате своје, не успеју ни да вас начну, него у очају и бесу пошаљу стратегијску авијацију да бомбардује младиће од 19 година. А тамо начине још већу грешку, јер нису размотрили чињеницу да их на Паштрику не чека војска него мотивисана младост од 19 и 20 година која је васпитана, гле апсурда, на највреднијој чинјеници, на миту о Косову. Замислите да обездедите свом сину јединцу могућност да га склоните са линије, да га повучете у позадину на мирније место, а он, сељак или градско дете из Прокупља, Куршумлије, Блаца, Житорађе, Ниша, Београда, Суботице, Зрењанина или одакле год, сократовски вам одговори: ,, Нека ћале, ту сам са другарима, не идем од њих сад кад им требам и ту сам где треба и кад треба,,!!! Зар после свега наведеног и показаног , принешеног и истрпљеног, поднешеног и сачуваног и на крају уздигнутог, било ко има право да, разблажи, да омаловажи да одбаци крв која је наша и мит који је наш? Зар било ко има права да релативизује мотивисану и надахнуту младост?

Иако нас има разних и свакаквих, дубоко сам уверен да се у суштини нисмо променили ни мало од онога што су били наши претходници нити икада можемо да се променимо на тај начин да одбацимо једину везу коју имамо са њима. Нама је просто, само наше постојање обезбеђено и омогућено једино ако их пратимо у стопу. Неко се генерацијама трудио да утаба стазу, ону главну. Та стаза је наша и њихова. То не значи да не треба да будемо паметнији и бољи, али дефинитивно треба да будемо тамо где треба и кад треба.

На крају крајева, добро се замислимо, када нам деца порасту шта ћемо им рећи ако се сада одрекнемо себе и суштине нашег бића. Нећемо преживети ако им будемо рекли, нисмо могли, извини, нити ћемо имати право да им испричамо било какву причу о нашим очевима и дедовима. Стаза је трасирана, на нама је да се изборимо што лаганије да је препешачимо док се не придружимо свима који су бранили земљу и који су живели мит. Косово је наше, као такво је рођено, око тог светог сазнања нема било какве модерне филозофије нити оспоравања или било каквог новог саврменог мита, макар још дуго чекали да у Приштини опет зазвони црквено звоно.

Владимир Красић