Ako se dan po jutru poznaje,a godina po januaru,teško da nam je ova 2016. obećavajuća. Pored lumperajki,koje su uobičajne za prvi deo najdužeg meseca u godini,ništa se nije desilo što bi značajno pokrenulo na bolje ovu učmalu i osiromašenu sredinu. Nije najavljeno ni jedno novo radno mesto,nisu pokrenute investicije,nije se zakrpio ni santimetar asfalta.

Voda je nestajala,slučajno je ubačena velika količina hlora u bresnički rezervoar,struja se popravljala,opšinari odlučivali koga da otpuste,preduzeća sumirala rezultate iz 2015. ,a zaposleni u javnom sektoru održali štrajk upozorenja. I desila se Svetosavska akademija bez Crkve.

I džepovi građana se ispraznili... I svi smo jedva dočekali da taj januar u kojem se uvek sa posebnom koncentracijom zamišljaju želje,konačno završi i da nam olakšanje od nadanja,htenja i optimizma. Jer zašto da želimo i šta više da poželimo,a da može da nam se ispuni? Nemamo,pa nemamo i čudno bi bilo da nas je nekom čarolijom obradovao ovaj mesec. Prosto bi nam to došlo kao grom iz vedra neba i sigurna sam ne bi umeli da se nađemo i snađemo. Zato nam i ne treba boljitak,jer ga u stvari i ne želimo!

To se najbolje vidi na primeru nedavnog štrajka upozorenja.Neki jesu zaista bez straha i ustezanja pokazali da NE žele novi zakon o platama,ali je većina javnog sektora pognula glavu i ćutala. Možda zato što je ovo mala sredina u kojoj se svi znaju,ili zato što ni sami ne želimo da nam bude bolje i što mislimo da smo i previše plaćeni?! Tako su u sred štrajka upozorenja vredno radili oni koji su dobro plaćeni i delili aparate za proveru nivoa šećera u krvi. I ne samo oni,već čisto da bi taj sat verovatno što pre prošao,svi su se odjednom našli u nekom urgentnom poslu!

Nema nama bolje! I ne treba da ima,jer smo zadovoljni i srećni.

Zašto onda kukamo?