Да ли је за схватање људи ( посебно у данашње доба , када постоји огроман несклад између унутрашњег и спољашњег света ) , потребна срећа ; како би их ( једно) смислено „нехомонимно“ схватили ?

Да ли је реч о карактеру људи или о феномену ( који је задесио све оне који су баш више обраћали пажњу на синониме , и трудили се да своје већ јасне мисли још : богатије , боље појасне ; и код којих се услед икаквих нејасних ситуација ( њима , посебно ; јер су самокритични ), лако отклањају потенцијалне нејасноће применом „ андронимске“ методе ( црно – бело) ) , не знам ... а волела бих да знам ?! Не заслужују „ шале , духовитост “ ( у преводу , то је ситуација када се индиректно или двосмислено не добије оно жељено , и онда се та комфорна зона , једноставно у „ белим рукавицама „ у енглеском стилу ,представи као „ шала“.

Да ли је неким људима лакше да: двосмислено, и индиректно говоре ? Да ли им је то сигурна претходница којом опипавају , докле могу да иду ? Како не умеју да препознају , и поштују другачије људе од себе , или од оних на које су навикли ... ? Или их препознају , али их се из неког разлога плаше ; или се стиде (себе) ? Размишљам , врло вероватно је , да су такви , јер нису сигурни - који је начин да освоје ту неку особу ... коју желе , којој се из неког разлога , нечему што има ,што их привлачи диве .. А одају их искре јаче од ума .Оне су јасне . Њих се не треба стидети када изискре .Њих треба пустити , да иду својом путањом , јер с лакоћом отварају сва врата и стварају смисаони ватромет . Пригушене или спутане , праве набој у души , у уму , постају темпиране бомбе , које стварају немир . И онда , тај немир буди механизам одбране код њих ( иако их нико не напада ,већ су сами себе из несигурности одвели , у позицију поновне несигурности ,јер нису добили жељено ). . А претпоставка им је сигурно била сигурност ... Погрешна метода ! Достојанство има једно лице ! Онда , следи и потреба да пројектују себе на нас. А ... ту битку не требају да добију..јер , лоше се не подржава .Ту треба бити искључив. Инсистирати на једносмислености , до краја .Тако се чува интегритет , и наш и њихов . Ретко се дешава да се сусретну или сретну особе које умеју да читају суптилне сигнале ..јасне , првенствено себи , а наравно и међусобно . Као Антоан и мали принц . Тешко је ,што те особе не говоре о њима ... Чекају се . Суптилно .Блиско и опрезно иду .Клизав је то терен . С једне стране несигурност , и страх.... са друге стрпљивост и вера ... А можда то исто , због поноса , и гордости убију ; и докажу да су себи самима непријатељи . Ја не оклевам .Увек директно казујем , све , отворено , фер ... посебно емоције . Не бацам време , ни минут..не желим. Знам шта желим , али и шта не желим ; где су ми границе ( које воде ка двосмислености , коју не желим ) .Живот схватам кроз живот , и себе кроз искуства животна.

Зато сам некако увек док сам сазревала већ била зрела ; јер нисам замењивала смисао - опцијом која мени одговара , него оним правим тумачила ; увек називала све правим именом .Позовем све правим именом , па ако се одазове функционишемо , разумемо се ... ако се не одазива , то није то.Исто тако , не одазивам се на називе које нисам .Цинична у почетку , некада ...умем да будем , када проверавам смисленост , која није јасна. Питљива сам и јасноћу волим . Нејасноћа боли . А ја волим себе ,здраво . Не дам ..не дам да будем повређена .Не дам се збунити . Упорна , а само мала принеза ( која брине – „ може ли Антоан заштитити од овце њену ружу „ ).

Са јаким умом , свешћу , никада нисам била усамљена ... Љубав и топлина коју имам су увек ту . Због њих сам увек спремна да : разумем , саслушам, надјем време за оне : који искрено желе да дубље погледају у мене , који су вољни да поклоне своје време , пажњу мени.. Ја волим да живим , енергично , смисаоно , да се крећем кроз живот , да стварам... Двосмисленост кочи кретање ; троши снагу и енергију ... Она разара.

Марија Аранђеловић Ромбис