Да ли је свима у Прокупљу познат термин ''Брана''? Да ли знате где је ''Брана''?

Имам већ довољно година да више не идем на брану. Такође, људи са којима се дружим цео свој живот, ни они више не иду на брану. А ишли смо сви и то редовно и не само ми, него сви. Локалитет који се у Прокупњу зове брана се налази на почетку брда Хисар, поред костурнице палим борцима у НОР-у и поред Латинске цркве. Ако ме питате зашто се тако зове, појма немам и нико никада није успео да ми да сврсисходно објашњење. Једноставно, БРАНА!

На брану се ишло увек али углавном викендом. На брану сте стасали да идете кад имате прву симпатију, негде око 5. или 6. разреда и тада се почињало. Све остало је само била надоградња са протеком година. Сви Прокупчани знају шта је значио одлазак са симпатијом или девојком на брану, после шетње корзом и после сладоледа или пића у неком кафићу. Брана је била испит зрелости и неизоставни део одрастања. Страх који је доносио помисао да са симпатијом идете на брану је био велики, готово стресан догађај и онога што неизоставно следи. То је морало да се прође, то је био први корак у одрастању и хватању у коштац са предстојећим животом. Први пољубац на брани су доживели готово сви. Трема, зној, изговори, ноге које се тресу, другари који се церекају и зезају и другарице које навијају. Па то је једна плејада ликова која је стајала изнад вас и чекала тај корак. Није то било лако, верујте. А Још пре пољупца чувено и обавезно питање, да се свему да формалност и заокружи процес:" Хоћеш да пођемо!" То је било итекако опасно и тешко али и незаборавно. Старија браћа или сестре или ујаци и стричеви који су шпартали цртом и пазили на сваки ваш корак, знали су чиме се бавите и шта смерате. Били сте срећни ако су имали разумевања. Ако нису, морали сте да се кријете и да бежите ко ђаво од крста. Ухххх... Али ствари су се дешавале и није било назад, само напред. И то је ишло генерацијама. Пољубац на брани је био и остао сећање које се не заборавља. Колико стресан толико и леп. После тога сте се смејали, обавили сте и то...е идемо даље...

Таман када сте помислили да сте завршили са браном, а оно, прве ферке и прве туче на ферку. Некада је то било витешки, сваки проблем се решавао разговором, а ако није било могуће, знало се! ''Ферка на брану''. Шта је то ферка? То је уговорена фер туча два момка, углавном истог годишта из различите или исте школе, а који су имали неки проблем. Тај проблем је био обична глупост, али део одрастања јесте и изградња интегритета физичком силом. Пре ферке, у граду се договори туча, крену екипе од оба учесника, провере се руке и ноге, да случајно не постоји неко скривено хладно оружје, људи се поздраве и креће.... Ферка траје до момента док је не прекину остали посматрачи или док је не прекину учесници. Углавном су се ферке завршавале само са крвавим носем и малом угруваношћу. Трајале су по некад и целих 5 до 10 минута. Нико се не меша са стране, нема ускакања, једноставно само витешка борба због глупог разлога...После ферке, пруже се руке, погледају се учесници у очи, помире се и настави се даље, као да се никад ништа није десило, али наставља се са узајамним поштовањем. Границе су постављене и оне се из поштовања никад више не прелазе. Нисам се никада тукао на ферку, али сам гледао неколико пута тучу, чак сам једном проверавао и руке.

Прође и тај део, престану људи да се туку, одрасту, дође се до средње школе, до гимназије. Е онда крећу пијанства са друштвом пре града. Опет на брану! Другар је годинама крао вино и ракију ћалету из подрума. Није само он крао, сви су крали. Време је било такво, тешке деведесете. Сакупимо паре за литар вина, платимо литар домаћег, а он донесе 3 или 4 литра. Знало се, једна глава, литар вина, тако се нормирало. Све транспаретно и фер. Ко не може, има онај ко може и више. Лепа пијанства су била када свако попије по литар вина, па се после спустимо у један од два кафића у центру на пиво. Ракија је увек била мало тежа и о томе не вреди причати. Лети је било супер, падне мрак око 9 сати, сакупе се разна друштва на брани. Другар оде до подрума по логистику и донесе све што треба. Већ око 10 или пола 11 увече смо у кафићу, попије се по једно или два пива и идете кући. Зими је било доста теже. Није лако када на -15 треба да попијете литар вина на брани. Ветар дува, откида. Ако је неко носио рукавице, позајмљивао је једну за оног ко држи флашу и тако у круг и вино и рукавица док се не искапи све. Одлазак у град после тога, зими, представљао прави догађај. Требало је око 10 наћи места у кафићу. Унутра је редовно била гужва. Наручити пиво у тим околностима је био прави подухват. До шанка се стизало тешко. Пиво је коштало 2,5 динара(Шампион у лименци 3 динара). Могли сте цело вече да добро прођете са 10 динара. Када би данас мерили новац, то би било око 300 динара за два пива и литар краденог вина. Друштва на брани су се редовно окупљала, свако је имао свој тајминг, али углавном су се времена преклапала тако да је интеракција међу екипама била велика. Брана је зближавала људе. Сви су се дружили и познавали. Та познантсва трају и даље.

Брана је увек било идеално место да се склоните од радозналих погледа комшилука и фамилије. Некако се знао ред да се не мора баш бити транспарентан у лудости и интими. Лична слобода, индивидуална, се морала изборити. Та борба није била лака и ишла је упоредо са одрастањем на брани. Данас је брана нешто посве другачије јер се другачије живи. Она је некако изгубила смисао јер се нико више не крије, сви једва чекају да се покажу. Друга деца, друго и време...

Остаје свима у памћење сећање на младост и сналажење у свакој ситуацији и превазилажење сваке ситуације на брани. Од првог пољупца на брани до тренутка када престанете да се кријете од родитеља да пијете вино и пиво пролазило је и по више година. Тај период није био лак за актере одрастања али је макар био сладак.

Прошетајте некад до бране, слободно!

К.П.