Ипак нам се чини да је срећа нешто што не можемо дохватити. Она је ту поред нас у деци, људима које волимо, природи и доброј вољи... И тада није потребан мобилни домет, таблет, ни рачунар, а крај ватре уз само једну сијалицу која се напаја из агрегата, настају добре приче. Исте оне које су некада наши родитељи слушали неколико тренутака пре спавања. И сада деца умеју да уживају у њима уз оскудну светлост која по зидовима прави своје приче и пуцкетање ватре из камина....А одрасли постају деца...

Идемо редом...

Случајно један леп дан и већ је одавно прошло јутро. И случајни позив који тај дан претвара у чаролију. Готово непланирано решила група људи да побегне из града и оде у природу, искористи можда последњи овогодишњи новембарски сунчани дан. Повели и децу. И тада је уследила авантура. Место сусрета „Кладенац код три букве“ на Малом Јастребцу. Посебно место на којем је природа у руци, без струје, телефонске везе, градске буке и модерне хране.

А поглед на шуму простире се у бесконачност. Тепих од лишћа мекан и дубок не дозвољава да се неко повреди и деца и родитељи крећу у авантуру освајања потока у дну брдашца. Не зна се ко се више радује. И родитељи посустају, али деца не. И циљ је достигнут. Срећа.

И дан попуњава дечије пецање пастрмке из рибњака. И зачас се научи постављање мамца на удицу. Замислите, на овом месту је малишанима све дозвљено. Могу да се друже са природом, скачу, шетају,играју жмурке, пецају у рибњаку, јуре гусана, хватају мангулице, мазе понија.

- Човече, много су срећни. Погледај како уживају. За овај тренутак вреди живети, а тако је обичан- коментар је једног од оних родитеља који помало у чуду гледа своју срећну децу.

И то је оно што је најлепше. И тада схватиш да најобичније ствари чине живот. Они искрени осмеси и људи у чијим лицима не видиш никакву сумњу ни подозрење, већ потпуно предавање тренутку.

А за столом свежа погача под сачем, парадајз, домаћи сир, кромпирићи и свеже упецана пастрмка. Како је живот савршено једноставан!

И полако пада ноћ. Сви већ крај огњишта и причају се приче, оне праве о вилама, принцезама, чудовиштима. Причају их одрасли, можда први пут у животу оне су дочаране атмосфером, планином, природом, камином,старином. Деца упијају сваку реч и почињу своје приче....и не желе кући, нити траже телефоне и игрице. Пуни су утисака јер су пробали живот.

Дакле, људи, мало је потребно и њима и нама да будемо срећни, а најсрећнији смо када смо заједно и за те тренутке се живи!

До неког новог поновног сусрета.....на овом месту где је живот то што јесте....