Докле могу да иду људи у својој самовољи или другачије речено , својој вољи на уштрб тудје воље... само зато што тудја воља ( која је : добронамерна , људска) , није по њиховој вољи нељудској ; а нељудска је јер је саможива , јер је егоистична , осветничка , санкционишућа , сујетна ?

Често се питам – какво је то „ задовољство „?

Колико треба човек ( ако се тако уопште може назвати , јер човек је емпатијско биће ), да има у себи :

„ самопоуздања“ или уске границе своје свести , о својој тренутној „моћи“ , да би се тако смело самопрозвао у улози Господа ?

Можда је атеист ? Једино разумно објашњење ; али такви званично себе представљају баш као вернике, дубоко посвећене ( искрено бих волела да јесу , макар у неком моменту свог живота ,ма кад он био ) . Увек верујем , заиста се трудим ; не судим , само закључујем , по логици , по делима .“ Залуд уста пуна молитве ако је срце празно „ .

Никада ми тај феномен накарадни код таквих индивидуа , (којих је како смо сведоци ,из дана у дан све више ) није био јасан .

И поново , изнова када ме разочарају ( а разочарење може да наступи једино уколико је било неке ( макар била и микро заступљена ) вере у нешто ; ипак , људски је веровати у постојање макар труна људскости у човеколиком бићу ) неки нељудски поступци , вест ; крену те моје реконструкције схватања , та иста „путовања“ кроз њихову тамну џунглу монструозне психе , ново тражење одговора , смисла ,разлога за разумевање ( никако правдање мотива ); зашто ?!

Јави ми се моментална потреба да одслушам песму „ Бато „ од Калиопа , (део 2:11 ... ) и смирим и обуздам лаву чемера која ми проради .

Давати себи „бисере“ а некима „сузе“ ... У тим стиховима је речено све ! Бар ја у њима доживљавам изнова најбоље накарадну самовољу самовољних ... (посебно пред крај лета) .Наравно , свако од нас има лични доживљај и поглед и однос на све ...

Бар се надам , и верујем да је још увек тако; да није касно за разноликост бар у доживљајима .Ваљда се то право још није затрло толико . Ваљда су здрави гени моћнији од савремених духовних и етичких вируса ,који се инстант модификују код човека .

Свест и савест морају да опстану . Вакцине против ове савремене болести морамо црпети из : здравих , очуваних ћелија природног и етичког у нама , из уметничких дела : Црњанског , Андрића , Селимовића ,Кочића...владике Николаја Велимировића ...и осталих искусних ( својих а несебично датих својим савременицима , и потомцима - нама ) ; за да опстанемо духом у као њиховим зараженим временима ; пазећи на , и препознајући опасности људске самовоље .

Имам ли крила за живот ?

Наравно да имам , иако су ми „одрезали“. Свети Аранђел ми је дао : нова , лепша , суперсонична , моћнија .

Њих ми нико не може одсећи !

Како је владика Николај Велимировић рекао :

„ Будимо оптимисти , јер без оптимизма ми смо без вере , наде и љубави . Оптимист бити значи живети и живот праведно ценити „ ;

Или суштински још ближе , патријарх Павле :

"Када би сесви држали љубави, ова земља би била рај. Али кад би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави – јер, љубав је веза савршенства – када би се макар држали принципа „што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима“, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја" ;

тако се трудим , и летим .

И ко зна зашто је све то добро...

Увек кажем : „ ОЧЕ НАШ, НЕК БУДЕ НА ВЕК ВОЉА ТВОЈА!“

Марија Аранђеловић Ромбис