У историји је неколико кључних датума за Србију. Међу њима свакако је 5. октобар 2000. године када смо мислили да смо победили. Старије генерације пљују овај дан, ове средње су почеле да ћуте када се он помене, а млађе сигурно не схватају шта се заправо тада десило.

Са ове дистанце, 5. октобар је био дан који нас је можда спасио нових ратова, али нас је вратио век уназад, у време које су земље Европе већ преболеле првих деценија двадесетог века. Мислим на економске и друштвене тековине. У осталом смислу, опет, ништа нам добро није донео.

Било је то време побуне, револта и промена. Желело се демократско друштво, оно исто о којем се говорило у многим политичким манифестима и брошурама. Онај идеал који је још у старој Грчкој истицан као сазревање свести и суштина човековог бића. Или ми нисмо сазрели, или је то само теорија која се не може спровести у пракси, тек од наше демократије нема ни Д.

У једном тренутку јединствени, вође тадашње опозиције, брзо су се распарчали и почели да вуку свако своје личне интересе. А обични људи су гледали шта ће даље бити. И онда су платили цех својег незнања и непоштовања народног поверења. Платили су га много, али је то сразмерно оном што су заслужили. И избрисани су из историје, сећања.

И да је ту крај било би у реду, али захваљујући том 5.октобру, многи су престали да се надају и желе боље сутра. Дозволили су да „лоши ђаци“ буду први, да народ престане да верује и бори се за своју децу, да свако гледа како да оде одавде и да нико више не жели да буде носилац нових промена. Препустили смо се дакле неумитном пропадању, времену у којем ни закон ни право немају права да се спроводе, у којем је страх мач који све сече..... У којем се не преза ни пред чим и ништа није свето.

Лоше је време, а ми смо га створили, можда баш тог 5.октобра.....

„Када неправда постане закон, побуна постаје дужност“.

Биљана Рогановић