„ Онај ко сам себи лаже , најлакше се вређа .“ (Достојевски)

Бити искрен је како кажу , говор мржње само онима који су неискрени . Ја говорим језиком истине ; и суочавам се са чињеницом , да је овај језик судбине , као и латински ..да га не знају сви људи , да исчезава ... Истина је мој циљ , и све што живим ( укључујући : и и грешке , и мане ( које схватим , са којим се као људско биће суочавам ... ) ) подређујем њој , јер се тако осећам чисто . Да ли сами себе лажемо , правдајући лаж - да је несвесни део нас ? Да ли је подсвест заправо истина , а свест неистина ... или полу истина ...или исфилтрирана истина? Свесно је све што је наш логички ум ... а несвест : сиров , необрађен ум .

Необрађен ум није исто што и примитиван ; већ је то онај дубоко чист , нефилтриран део ума , нефилтриране емоције . Стваралаштво је у подсвести . Извор креативности је подсвест . Кажу да се за златне нити рђа не хвата , па зато верујем да истина и права љубав и вредности трају ; као и знање које смо научили ... трајно . Грешке нису што и лаж . Не треба се стидети незлонамерних грешака ; лажи су те које су погубне за емоције . Лагати из несигурности , незлонамерно али свесно , удаљава . Неки то чине , не размишљајући о томе како могу да изгубе то што јако желе . А лажима се разочарава. Колико је потребно стрпљења за оно у шта верујемо , и за шта нас једна страна уверава , уколико се друга страна држи и ослања на своје инстикте ; док је реалност сурова( а заправо је реч о привиду реалности , док је стварно реално оно што обоје желе , а што несигурна особа због свог страха презентује контра ) . Конфузно ... али кристално опет јасно . Осим инстикта , и вере , и стрпљења ништа не преостаје . Несигурност некад надјачава жељу , подсвест, вољу .. и потребна јој је дубока : потврда , подршка , уверење да би се смањила, и постепено , са неким паузама сумњивим , изгубила . Колико поверење некад има улогу јединог моста који спаја подсвест и свест ; несигурност ( која доминира , као неки хајдук силна , али танко опасна реално) и нереални осећај , у који верујемо , и осим кога никог и ништа немамо уза се“. Свако од нас би требао да има свест о нужности присуства искрености , поседовања ,примене и потраживања , инсистирања чак у неким ситуацијама ; јер без ње ништа нема смисао. Нема самопоштовања ,поштовања ,поверења ... Знати шта не желимо је јако битно , и битније од оног шта желимо ( у већини ситуација ) .

Чинити нешто зарад тренутних интереса , манипулативни , или зарад неких наших визија ,планова које реално не да не можемо да остваримо , можда пре до њих бирамо лакше путеве а неморалније , је нешто, што је бол некада некоме ,( а можда и савесним починиоцима , уколико имају очувану емотивну ,и емпатијску базу колико толико здраву , па их у моментима неких самоанализа савест „ припече“ , моменат када схвате , да је то постигнуто на превару - неостварено , недобијено , да није тако како га они перципирају у глави , већ је обмана самог себе , лаж , констатација да је шупљина , бижутерија безвредна , којом су се китили, обмањивали све , а првенствено себе.

То сазнање , пре признање себи , додатно пада тешко у празним моментима , тихим , када остану сами са собом ; чак и у гомили људи . Душа се не пере . Покајање код верника који су се огрешили па расвестили ,помаже ; да са ожиљцима зараслим , душу чувају од страдања даљих ; и такво нешто се труде да поправе , окају , кроз добро . А душа ... једино што треба јесте љубав .

Марија Аранђеловић Ромбис