Сагласност са стварношћу, или истина.

Некад је отворена, а некад потиснута. Ту потиснуту треба да подржимо, ојачамо. Препознајемо је умом, али и срцем.

Да ли је оправдана потреба, нас, упорно радозналих, да сазнамо све оне одговоре, који су координате нашег функционисања и без којих просто не можемо да функционишемо, одговора који су нам нејасни, а услов су за даље оријентисање у животу, у истини?

Или је то превише замарање себе ''сувишним'' трудом око ''небитних'' истина (које су и које ће бити стварност), а које ће и без дубине (без тих могућиха одговора), као један сасвим обичан дан проћи (због немоћи да допремо до истине)? А не и као посебна дешавања, која су тај временски интервал, звани дан, обележила, као посебност (која се издвојила у односу на остале сличне форме), која је да је потврђена (али испуштена, или избегнута, свесно, или несвесно) могла да промени ток догађаја у животу?

Да ли је то узалудно чекање на извору (који је тик до малопре воду одавао), или ''замарање прве руке'', или толика њена постиђеност, срам, интровертност, или пак напор, потврда непромишљености, или потврда лажи? (Иако је потребата да само поновимо оно што је речено свесно и упамћено као такво и што је инспирација о којој размишљамо и желимо да схватимо њен дубљи смисао који ''уочавамо'', да то проверимо, упознамо, надоградимо, развијамо).

Олфакторни доживљај је као посебан дар, сензуалним и суптилним душама.

Неки људи имају ту емотивну и умну способност да на основу ''олфакторних'' информација (у овом случају би их назвала сензуално–суптилним), артикулишу мисаону и душевну мапу неке битне особе, а да она сама није свесна дубине смисла у миљеу својих различитих емоција.

То нису интуитивне способности (сам предосећај и спознаја истине без логичког закључивања).

Не, јер је овде баш логика присутна и она тежи закључку; потребан јој је.

У томе и јесте тежина те муке.

(Реч је моћ. Људи нису свесни колики утицај имају реч, речи. Они који су свесни утицаја речи на људе, користе их смисаоно, пажљиво. Појам који усвоје, науче да користе у правом контексту, одговорно. Они који нису свесни, јесу ти који не чују себе саме, па их ми који их пажљиво слушамо, подсећамо питањима, желимо да проверимо, да ли су они власници изговорених речи). Због њих самих али и због нас, јер су њихове речи утицале на нас .

Можемо ли да сазнамо те, све те одговоре (који нам као део мозаика фале, а нису код нас, већ код особе која нам је показала да је има) и који су нам потребни:

- Да ли сам срећан/срећна?

- Да ли се осећам добро?

- Да ли сам слободан/слободна?

Савршено стање не постоји. Али увек тежимо ка што бољем, у тој хијерархији: лепог, задовољног осећаја, испуњености, среће.

Задовољна особа је срећна, испуњена, продуктивна ...

Она је мирна, слободна, а осећања, бистра, чиста.

Истина је кључ свега.

Некоме је најтежи поклон, а некоме најлепши. Поклон се поклања са пажњом и посвећеношћу.

Истина, отвара или затвара врата праве среће, мира, слободе.

Можемо ли да добијемо тај део мозаика (који смо видели, или који нам је дат на увид и који желимо) како бисмо склопили мозаик-истину?

Поклањајмо истину (посебно онима који јој се радују, који је цене и који не желе истину само у животу, већ и живот у истини; који не желе партнере у животу, већ живот у партнерству и у њиховој истини)!

Марија Аранђеловић Ромбис