,,Мудри људи не руше револуцију, већ је стварају“

Умберто Еко

Ја сам послератно дете.

Рођена сам на југу Србије 2001. године. То је била година међународног мира, склада, стабилности, сигурности, узајамне љубави и поштовања између свих европских земаља. Те године забележили смо невероватан помак у економији. Стопа наталитета се повећала. Исељавање се зауставило. Криминалу је дошао крај. Број социјално угрожених породица знатно је смањен. Отворено је више школа. Ситуација, на како националном тако и међународном плану, је била равна рају на земљи.

То је била година која је памтила. То је било време које је осећало. Време кризе. Прошло је оно најстрашније, веровало се, прошао је рат. Жртве су лебделе над земљом попут сенке. Нико их више није примећивао, нико их се више није сећао. Да није било необјашњивог нестајања, рекло би се ,,жртве су већ давно биле покопане''.

Међутим, бомбардовање није била акција која је своје жртве имала, то је била акција која ће своје жртве тек имати. Тако се није размишљало годину дана, две, три… све док њене жртве нису почеле да се рђају. Једна од њих сам била ја.

Имала сам у плану да причам о општем и глобалном појму промене. И онда сам схватила да не вреди прича. Не вреди знати дефиницију промене, револуције, и остати на истом. Остати у тој удобној столици, зевати, писати поруке и гледати на сат. Желим да вам покажем пример. Хоћу да, на првом месту, саму себе охрабрим на покрет. Зар није лицемерно причати о покрету а не мицати се, причати о промени а не чинити ништа да до ње дође.

Свака велика ствар у историји почела је од једне идеје једног човека. Та идеја се непрестано ширила великом брзином. Ни за шта нису криви, заслужни или на било који начин одговорни људи. За све је крив човек. За све је заслужан човек. За све је одговоран човек. Суштина је покрет. Када покрет настане у једном човеку он се преноси на цело друштво.

Ако је човек са човеком добро повезан, покрет ће живети. Можете ли да се ухватите за руке, ако вам није непријатно наравно. Непријатно вам је? Е зато нема револуције. Да се нас стотину сада ухвати за руке и да се први у низу помери, да начини и најмањи корак, исти корак ће се поновити стотину пута, до последњег. То ће се десити само ако смо повезани оним правим и нераскидивим нитима, а то је вера. Путем вере је везан цео свет, јер иако је религија безброј, вера је једна. Она преноси покрете. Она их ствара.

Не знам да ли је вас ово мотивисало, али ја ћу се сигурно покренути. Мој циљ је да станем на пут узроку наше трагедије. Ове године се обележава двадесетогодишњица катастрофе о којој говорим, а ми и даље гледамо њене последице, и што је најстрашније њихове мете су најслабији. Желим да се рађају деца, а не жртве. Ниједна земља више не сме да буде разорена и ни један човек не сме да умре од последица рата.

У мом граду знају ме као борца против малигнитета. Једноставном индукцијом себе могу назвати борцем против радијације, затим рата, затим раздора, борцем за преокрет, револуционаром, борцем за живот. Како сам се борила за свој живот тако ћу се борити и за остале. А тај живот може бити живот неког од вас, нечијег детета, брата или сестре.

Не подржавајте мене, подржите једни друге. Ускоро ће уследити велика промена. А ти ћеш бити део ње. Ратови ће се окончати. А ти ћеш бити заслужан за то.

Ако вам је било непријатно, сад је доста. Ухватите се за руке и покрените се.

Сећам се да сам једном написала: ,,Дечак је бацио камен у мирну и замућену воду. Таласи у виду концентричних кругова бежали су од места где су се вода и камен додирнули. Сурфер на обали Пацифика ухватио је сјајан талас.'' Бум! Ефекат лептира. То је то. То је покрет. То је револуција.

Милена Перић