Први и основни корак за сваку здраву релацију јесте поверење ( вера у неког) .

Тешко је одредити га јасно ( као целину , део , или одсуство ) .

Зависно од наше : псхихе , душе , спремности , искуства , воље ... имамо га , и колико га имамо , или га немамо уопште .

То је осећај , то је снага , енергија и чврстина , моћ .. то је слобода ( уколико га имамо , безрезервно ) .Не устручавати се : у дужини , и ширини , и висини , и дубини своје ауре ; и моћи осећати срећу у конекцији са вибрацијама друге , других аура ( не везано од физичке близине ).Близина (не физичка, већ : умна, духовна) , без дистанцираних релација , односа ; спој , и реаговање , понашање (и када нисмо) , а као да јесмо пред и са особом ( која нам је у мислима, души .)

Поверење је најинтимнији апстрактни , суптилни : контакт , однос, процес .

То је осећај као константног битисања на врху планине ; чисти пријатни уздаси; опуштена , смирена душа ; спокојство ; мир .

Ја се борим за себе , као сто се и свако бори за себе ( у смислу нпр. заштите од неповерења , неистине, повредјивања ...) . Сматрам да разумевање треба да постоји ... али и неки вид марности - бриге , неговања поверења које постоји.

Безрезервно поверење је оно право .

Са датим поверењем се не завршава све (јер људи се мењају, спрам нових искустава ; то је неизбежно).

Понављам, оно се негује .

Са њим се не ускраћује слобода , али са њим се и и не опушта до степена немарности у релацији , где ће се тако дати простор радјању сумње ; посебно оном поверењу које се гради . Не смемо осећати страх ако падамо ледјима у руке особе која жели да нас прихвати .

Тачно је ... треба бити стрпљив .

Али ...

(Са овим - „ али“ , већ истичемо степен нестрпљења којим би да искажемо већ неки услов који нам није у потпуности задовољио критеријуме за да заиста верујемо , спокојно .Неки немир који осећамо ( мимо наше жеље и воље да верујемо ) , већ нас зауставља на путу којим желимо да идемо .

Да наставим... ) Али , стрпљив до мере где се осећамо комфорно , и где не убедјујемо себе да је „ добар „ осећај , и да је „ нормалан“ осећај , трпети неизвесност .

Не , засигурно не ! Неизвесност није природни степен раста поверења . Тачно је , да је неизвесност део наших живота ; али сматрам да у односу поверења њу треба елиминисати . То су бодље које изазивају чудну бол , без видних рана , а толико болних , да се лагано гасимо . Та духовна мучнина је неспокој ; супротна од осећања које носи поверење .

Неизвесност нарушава слободу ; и ту се гушимо . У неизвесности се не можемо опустити и препустити тудјим рукама , које нам траже препуштање . То препуштање је моменат наше одлуке , када осетимо сигурност . Најтеже је стећи поверење .

Ернест Хемингwаy је рекао : „ Начин на који научиш да ли је неко вредан поверења је да му верујеш „ .

Ја сам спремна, вољно , свакоме ко је спреман да ме прихвати , да се препустим падом у руке , за које верујем да су сигурне . Једини ризик који може да ме задеси јесте да паднем .Тај пад неће бити моја грешка . Не , то се зове указано поверење . Уколико додје до пада , биће болни пад али и наук, лекција - да се тим рукама више никада не препустим . У љубави посебно .

Јер ... могу да волим једино особу којој верујем !

Марија Аранђеловић Ромбис