Хтели да признамо или не, ако се родитељ усуди да одузме телефон детету, много горе ће бити њему него „кажњеном“. То сам осетила на својој кожи и схватила да смо сами криви што нам се деца трују неприкладним садржајима и што не знамо колико су далеко упали у нешто. Но, да кренем редом. А, да када кажем телефон, мислим и рачунар, таблет....

Као неко ко је недавно писао причу о Прокупчанки која је случајно листајући телефон и друштвене мреже свог четрнаестогодишњег сина наишла на педофилију, коцкарске комбинације и недозвољене трговине, као мајке малолетног детета, много сам се уплашила. И дан после тога, случајно дође тренутак као створен да казним своју деветогодишњу ћерку, тако што ћу јој угасити на одређено време телефон (нисам ни знала да математика може и у ту сврху да се употреби) . Она, мирна по природи, прихватила је то без поговора. Написала коначно домаћи из математике и креће слободно време. Ја у гужви, сто послова ме чекају, а она почиње да тражи пажњу....

- Е мама, гледај ово. Ајде дођи треба ми нешто. Ајде да играмо „Не љути се човече“- пљуште захтеви моје мале девојчице.

Ја нервозно уздахнем, погледам на сат, устанем, на почетку стрпљиво, журим да завршим ту малу заповест коју ми је поставила, како бих се што пре вратила оном мом започетом послу. Кад већ кроз пар секунди нека нова жеља, нова молба, нова идеја. На срећу брзо дође време спавања и без неке баш велике муке прође тај дан без телефона.

Сутра шта је било, не желим ни да се сећам. Још са врата ме дочекао лом по читавој кући, разбацане играчке, извађене после годину дана из неког ћошка, папирићи свугде по поду, као и одећа јер је пре мене дошла из школе. И тако на секунду не знам шта пре, ручак, лом, или опет испуњавање њених ситних жеља које мени у овом тренутку дођу као неосвојива брда. Сто пута сам у себи опсовала себе и питам се шта ми је то требало, али не одустајем. Није у питању инат и казна, већ чињеница да сам стварно запоставила дете, а оно се уљуљкало у имагинарни свет друштвених мрежа, односно у њеном случају Јутјуба.

Радим два посла, живимо нас две саме и некако, коначно признајем себи, све сам брже завршавала када је она зевала у телефон.На срећу овај новинарски посао може и кући великим делом да се заврши, па смо тако седеле у истој соби, али свако у свом свету- скоро странци.

- Лео дан, ајде да возимо ролере- каже моја ћерка, а мени паде мрак на очи. Мислим се ко ме терао на све ово.....

И возим ролере, спремам ручак, пишем текст, причам телефоном, чистим, па опет играм „Човече не љути се“, ређамо играчке, добацујемо се лоптом...и време спавања коначно прекида моју муку. А свака ме кошчица боли од толико активности. Гледам је, не помиње телефон, али видим да не зна шта ће. Све и некако, али када помену да радимо звезде и колут напред, е дошло ми је да плачем.....

И тако дође и трећи дан. Много лакши. Она узела свеску и пише! Игра се сама, па онда са другарицом, па мало са мном. Полако све долази на своје и живимо живот без друштвених мрежа...

Знам ја да је телефон неминовност и да не може да живи ван свог времена, али је лепо када загрлиш дете и када заједно радите сасвим обичне ствари. И причате и читате и дружите се. Јесте мало напорно, али се исплати! И треба пронаћи меру и пратити сваки корак тих малих бића и због претњи које вребају, а и да када одрасте има чега да се присећате....