Већ дуго спавамо....и сањамо страшан сан... И хероји су заспали, а правда је буквално слепа. Птице селице лете на запад, а ми машемо. И полако гасимо светло. Нестао си народе у СВЕТУ КОЈИ НИЈЕ ТВОЈ и више не јуриш ветрењаче. Систематски си успављиван и сада чврсто сањаш.

И боље је што спаваш да не видиш где деца расту, о чему мисле и шта гледају.

И заборавио си историју, хероје, узоре, идеале. Док их је било, био си жив. Дисао си сан, живео да га доживиш. Што је најгоре, чак и мане мирују. Некада јака жеља да се буде први у свему, у знању, власти, моћи, која је све водила, изгубила се у магли која је дошла да нас ушушка. Тврдоглав и упоран народ сада је сенка којој се дивимо, или осуђујемо. Вечито бунтовни народ, увек незадовољан и жељан руке, када добије прст, сада је срећан када добије одсечени нокат!

Мажу ти очи шареним дечијим лажима и паралажима и не дају ти да се пробудиш. Чим отвориш око, стигне ти нова доза ријалити напитка.

Мислиш да је то само онај телевизијски? Не. Тај ријалити који пијемо је 24 сата са тобом, кроз 10 динара повећање плате, кроз књигу о неком учеснику болесног пројекта замајавања, кроз италијански капућино и кинески купус. Кроз ситна мешетарења и преживљавање уз кафицу у омиљеном кафићу.

А видици ужи него икада....

Воајерски уживамо посматрајући туђе суноврате, па заборавимо колико смо ми пали.

И деца нам не знају да наброје ни три историјска догађаја. Ни пет држава у Европи. Ни два значајна научна отркића. И таблица множења је баук. И хемијске оловке се не троше.... И што је најгоре и не желе да знају. И узор су нам не умни људи прошлости и садашњости, већ те неке сподобе и морално унакажене руине.

Спавамо, сањамо ружан сан и не желимо да се пробудимо. И не морамо због нас, али ајде да тргнемо ту децу.....

Устајте, будите се, време је, прошло је подне!