( NO - Sex and the City )

Мој град није Њујорк ...

И ја нисам Кери Бредшо ...

Интуитивно или случајно ... неки догађаји се просто десе.

Некада нас контактирају неке непознате особе ; прихватимо их , упознамо те особе , убеђени да смо их већ видели ; сигурни у своје чуло , без 1% гаранције до 100 ... а заправо нисмо . Али , испостави се да смо требали , јер су нам такви баш , потребни у животу ; такви - какви су , за наш - такав , какав је . Инспирација је чудо .

Некада се остваре претпоставке неких људи , интуитивно опет, или случајно : чак , и из шале ... ( Ипак , по ко зна који пут доказано ; у свакој шали има истине ) . Пример лични , моје пријатељице и мене ; која ме је видела као Кери Бредшо – америчку колумнисткињу из популарне серије ; која живи у Њујорку , Менхетну , и отворено пише о : сакривеним , табу, суптилним , социјално релевантним темама ... посебно положају и улози жена у друштву , тог времена , тог америчког гламура .

И ја заиста , почех да се бавим тиме , ниоткуда , а однекуд, на неки свој , српски начин ... дубоко и емпатијски , без : ограничења на тему – секса , без ограничења на богате и ситуиране јунакиње ; моје су све јунакиње , и сиромашне , и богате , и срећне , и несрећне , и слободне , и удате , и јако обичне и посебне жене ; као и мушкарци које покушавамо заједно да схватимо ( кажу - добро се бавим ; мада ми је : и битно , и небитно толико , зависи ко и како ми каже ; колико ми је битна чињеница да исказујем и делим своја размишљања о ...) ; и опет кажем , инспирација је чудо .

Некада се деси нешто , потврди ; нешто што смо заправо били суштински , а шта нам околности нису дозвољавале да званично постанемо ; па када се то деси , ми и немамо осећај за ту новину , јер смо је већ живели ... Али , некада смо то нешто , суштински а не личимо да смо .

Као нпр. мој град . Ето , не кажем моја општина , већ мој град ( сада већ и могу и треба да кажем тако , јер званично то и јесте , од пре пар дана ).

Мој град није Њујорк , нема Менхетн .. и није у Америци али ,мени лично то не смета , нити ми треба , нити ми је жеља . Мој град је Прокупље , Магарево , град Гвозден ( центар Гвозденок пука , јунака ) , град Југ Богдана ... и налази се у Топлици , у Србији . То је за мене центар мог света ; мој , мени и драгим људима такав какав је , најмилији град . Он није најлепши , не мора да буде , али је традиционалан , топао и драг , прави расадник умних . Био је некада : и чувенији , лепши , и културнији , спортскији... живљи , али верујем да ће се можда опет уздићи .

Ово није град сексаа ... какав неки желе . Ово је град љубави .. и даље ; јер је саграђен на пољима винограда , винове лозе ... симбола љубави Св.Трифуна , а не Валентина . Он је место где људу желе : да воле , живе , раде , радјају : идеје , децу ... да стварају ; а не пролазно задовољство , или успутна станица до Менхетна.

Ја верујем , дубоко у себи верујем , да са новим статусом моја држава има : план , визију ..да је способна да одржи овај статус – град ; да има план по коме ће моћи да се рађају , школују , запошљавају , развијају : слободно , слободни , здраво : духовно , психички , физички , материјално.. образовно , спортски , идејно , културно ... грађани ...сељаци , мештани , даме , господа ,другови , другарице ... како год се звали или називали , сви ти људи .

Као што државу не чини територија , тако ни град . Њу и њега чине људи . А да би њих било надам се да ће се одговорни побринути за предуслове , док не буде касно . Јер , магараца више нема , винове лозе тек по негде , а људи расејани свугде по свету .

Марија Аранђеловић Ромбис