Ovih dana, često se pitamo kuda vodi ovaj svet. Rečenica koju smo toliko puta čuli i izgovorili postala je zbir gorčine i patnje nad minulim danima.

Možda nismo bili deo, šezdesetih ili osamdesetih, ali osećamo dovoljno da bih primetili duboku razliku između tadašnjeg načina života i ovog savremenog doba.

Ovde ne govorimo o materijalnim stvarima jer su one, u stvari, najmanje bitne. Fokusirajmo se na nešto daleko uzvišenije i dragocenije - moralne i duhovne vrednosti.

S vremena na vreme, zaboravljamo koliko su važne. Sećamo se vremena kada su ljudi bili spremni da se žrtvuju za svoje uverenje, vreme kada je čast i poštenje bilo nešto neprikosnoveno, nešto što se čuvalo kao najsvetija svetinja. Sada se pitamo gde su ti idealistički dani otišli.

Naša duša sveta pati zbog gubitka tih vrednosti. Svedoci smo sveprisutne pohlepe, nemoralnosti, i odsustva saosećanja. Odnosi između ljudi postali su hladni, površni, i često se čini da je egoizam zamenio empatiju.

Ovaj svet je prolazan, ali ono što ostaje je duhovno nasleđe koje ostavljamo budućim generacijama. Moramo se zapitati, kakvo nasleđe ostavljamo? Da li ćemo dozvoliti da duhovne vrednosti budu potisnute materijalizmom i sebičnošću?

Mora postojati povratak duhovnim vrednostima, povratak poštovanju prema drugima, saosećanju i ljubaznosti. Samo tada ćemo moći da se ponosimo smislom i dubinom našeg života. Vreme je da se vratimo duhovnom putu, da osetimo istinsko blagostanje koje dolazi iz duše, a ne iz bankovnog računa.

Možda ne možemo promeniti ceo svet, ali možemo promeniti sebe i inspirisati druge da se pridruže ovom putovanju ka dubljem, duhovnijem, i ispunjenijem životu. To je naša šansa da usmerimo ovaj svet na pravi put i da oživimo duh humanosti i ljubavi koji nas čini ljudima.

Iz ugla čitaoca