Унутрашње...

Све што је битно је некако : заштићено ( као беба у постељици, у комфорној води ) , или умотано ( као прекрасан поклон у који смо уложили сав свој труд ,као знак : пажње ,осећања , поштована , наклоности ,захвалности драгој нам особи ) , или „сакривено „ ( као драгоцено благо великих краљевства ) ...

Волим да видим осмех на лицима ; свих , али посебно: посебних , драгих особа . Не говорим о обичном .. Ово је онај посебан , данас редак ... То је онај , када осетим нечије а и своје , смејање умом . То ми представља посебно задовољство и радост . Чар је у осећају .. мом ; када осетим тај импулс среће из нечијег ума , пре него ли видим акцију или реакцију ( мозак је ипак тај који први „нареди“ радњу мишића) на лицу . То је заиста посебна енергија , суптилна и преносива , циркулишућа ,жива .Резултира осећајем неке свежине , моменталног буђења духа , радости коју осећате а коју је тешко и сувишно у том моменту објашњавати , јер је она драгоценија од речи ,тада. Речи би јој умањиле смисао објашњавањем .Она се осећа , она тада живи у тишини ; а путује погледом .То је као лепа тајна коју само ви знате ; као самопоуздање које имате , и које се новим трептајем , некако освежило , ојачало .Може да резултира и креативно , инспиративно ; да пробуди уметника у сваком од нас . И то увек буде генијално , јер је истинито .

Осећати нечији ум , душу је као читати књигу на језику који не познајемо , а некако нам то полази за руком ; некако , необјашњиво ; а тотално природно , матерње лако .

Самоуки ( осим Богом вођени ) , вероватно је ствар у посвећености ; и колико нас тражи то нешто што смо ми вољни и желимо да осетимо ; тако суптилно .

Неко је рекао , да је најважнија ствар у комуникацији да чујемо оно што није речено.

Има истине у томе ... Овај вид спознаје је кроз ум .. ( најбитније , непризнато а моћно ; посебно , чаробно чуло) .

Треба бити добар слушалац , не само говорник . Поново та мисао о : стрпљивости , пажњи , вери , поверењу који су предуслови да можемо то , да умемо .

Та затрпана блага у некима , можда и свима , често лење или стидљиво ћуте; или пак хаотично , несигурно, вулгарно изражавају ону у њима постојећу лепоту .То само треба превести на језик љубави и мира ; и заволеће себе праве ; расвестити се лепоте и суптилности коју поседују . И вулгарност се може претворити у прелепе стихове , песму ...

Треба имати вољу , добру вољу да би се открио начин , а кроз њега и решити недоумица или мука . И дана ,тачније прилика ...Треба имати доста прилика ( искуства) , да би се проверила и уверила и оправдала и потврдила поверена воља и јесмо ли на правом путу ; а одбацила сумња о исхитреним закључцима и погрешној перцепцији . Мозак мора бити реалан , самокритичан ; мора разграничити свесно о несвесном процесу који му се дешава .

И зато сам ја често замишљена ... верујем .

Марија Аранђеловић Ромбис