Сваки политички систем представља јединствену и независну целину за себе и део је већег друштвеног система. У интеракцији са већим системом он прима неке налоге и захтеве и избацује неке готове производе, нешто слично као и механички или рачунарски систем. Уствари, сваки систем функционише по сличним ако не и истим принципима.

Политички систем, као целина има своје окружење, које представља тај већи свеукупни друштвени систем и зависи од њега, а опет, последице рада политичког система се рефлектују на друштвени систем и тако редом као ‘’Perpetum Mobile”, то јест машина која вечито без престанка ради.

Околина политичког система је јединствена и представља друштво у целини и из те околине ка политичком систему стижу различити ‘’Input-i’’, тј захтеви, жеље и преференце одређених мањих или већих друштвенх група, па, у неким случајевима и целог друштва. Ти захтеви и жеље улазе редовним или ванредним каналима и процедурама у систем и бивају сагледавани, обрађивани, узети у обзир. Обрађени захтеви се избацују из политичког система као готов производ у друштво и то су такозвани ‘’Output-i’’ , или преведено у пракси, закони, уредбе, одредбе, правила, процедуре и слично.

Способност једног политичког система да обради све инпуте и избаци одговарајуће и жељене аутпуте се назива капацитет политичког система. Е тај капацитет политичког система је мерило успешности целог система па и успешности друштва у целини. На пример, када држави или властима дође захтев да је неки закон несавршен, да има пуно нелогичности и социјано и емотивно и технички и ментално неодговарајућих и неприлагођених детаља, држава, надлежни органи раде прилагођавање закона, промену, додатке и амандмане и закон се прилагођава свеукупним друштвеним потребама у циљу да сви буду задовољни и задовољени, у општем циљу и користи. То представља жељени aутпут или одговор система на потребе. Међутим у ситуацијама када постоји накарадно друштво и политички систем, аутпути постају нежељени или уопште не постоје. У тим случајевима, пошто не постоји жељени и одговарајући капацитет, наступа друштвена криза а самим тим и криза политичког система. Следећи редослед догађаја је само повећавање захтева ка систему и још већа немогућност политичког система да одговора на захтеве и долази до пренапрезања политичког система. Пренапрезање система води парализи система и на крају урушавања система или ''Имплозије политичког система'' а то значи, систем се као кула од карата руши сам од себе.

Правило и теорија овде описана је постављена од више политичких теоретичара а најпознатији је Дејвид Истон (David Easton) који описује живот једног политичког система и његово функционисање и мери капацитет политичког система. Ова теорија се примењује на све системе, а сведоци смо и савременици успона и падова одрђених система, политичких, друштвених, привредних, менталних и тд.

Вероватно сте више пута чули када кажу за неког човека или неку машину да нема одговарајући капацитет и да под одређеним условима не може да функционише. Још и кажу да је то за превелик залогај или да је то немогуће или како год. Управо је ова теорија доказ томе.

Сваки систем да би обрадио све захтеве мора да има спремне механизме који морају бити стручни, имати знање, снаге, воље, габарита као и монопол силе да се ухвате у коштац са свим захтевима и изазовима. Поред ових карактеристика постоји још мноштво других које сви ситеми требају имати. Недостатак оваквих ствари води примени теорије у пракси и урушавању система. Отуда, рецимо, свака држава, свако предузеће, сваки спортски клуб, свака политичка странка и све организације и њени мањи системи, запошљавају одговарајуће стручне људе који умеју да обраде све захтеве и да изађу у сусрет свим изазовима. Макар је то циљ. Они системи који не практикују овакве ствари дефинитивно пре или касније се урушавају сами од себе. Рецимо, само као пример, да нека болница нема довољно квалификованих медицинских сестара и лекара. Та болница ће бити притиснута најездом пацијената и услед немогућности да изађе у сусрет, она ће направити гужве које ће је паралисати. Такође фрустрирани пацијенти ће узимати правду у своје руке и то ће водити анархији а на крају колапсу. Или рецимо, једно предузеће нема одговарајући број људи који могу одрадити одређени део посла или рецимо не плаћа довољно своје људе за посао који обављају. То предузеће ће пре или касније бити суочено са одласком људи, одлазак људи ће довести пребукираности и преоптерећености осталих и до немогућности да се било који посао обави и комплетна ситуација ће блокирати рад. Такође, рецимо државна управа која нема одговарајуће стручне људе на позицијама ће несумњиво довести, кад тад, до блокаде рада и парализе комплетне управе. Исто важи и за државу која све те мање системе мора да држи под контролом. Уколико нема спремне и стручне људе она ће себе довести до руба пропасти. Све ове ситуације воде даљој радикализацији проблема а крај је свуда исти, урушавање система.

Комплетна ова теорија, капацитета политичког система, се као таква изучава на свим светским универзитетима на катедрама за економију, право, технологију, рачунарство, политичке науке и тд.

Изузетно је примењива у пракси, тј, објашњава унапред шта се дешава ако не радимо свој посао како треба. Овде нема никакве филозофије већ само математичке егзактне науке. Кажу да постоје људи који унапред знају да ће неки систем пропасти, а уствари, истина је простија. Они нису никакви пророци већ само добри посматрачи, аналитичари, математичари и познаваоци прилика. Једноставно, ко хоће да види, он види и закључи исправно. Једино је време чињеница која је промењива, некад се то деси врло брзо а некад траје много дуго у зависности од актера друштвеног и политичког система.

Према томе, из овога би сви колико нас има, могли да извучемо поуку!

Владимир Красић