У Прокупљу најпопуларнија друштвена мрежа јесте Фејсбук. И он је некако постао интимни део свакодневице која се дели. Таман када се откачисмо од оцена и ђачких књижица које су севале, дође на ред море! Бљеште сунцобрани, изласци сунца, поглед пуца у даљину и на пучину. Крију се недостаци, избацују квалитети и тако...

Онда ће у септембру у први план изаћи зимница и опет школа. Овога пута полазак у први, други,... пети разред... Уз наравно обавезне коментаре :“Мој првенац! Најмоје! Поносан (поносан) сам на свој успех!“ , и одговоре: „Браво! Дивно! Свака част!...“ Онда иду славе, па новогодишње трпезе, па божићни колачи, па васкршња јаја. И одгледасмо све најинтимније тренутке породица. Завиримо у сваки богати ручак, лепо намештену собу, добру куповину. И све нам то лепо дају у овом виртуалном свету да не мормао да се мучимо и идемо на кафу уз неку чоколаду за децу, да се лично уверимо. (Хвала им на уштеђеном времену и новцу!)

И лепо је што се све то забележи, овековечи, јер сви волимо да заувек сачувамо тренутке успеха и среће. Као да тај Фејсбук може да нам вечно сачува тренутак. Чак да нема ове друштвене мреже, нико не би ни читао ове наше текстове, иако сајт постоји!

Али, има људи, знам их, који схватају ову друштвену мрежу, као и све друге, као место где ће се разменити информација, мишљење, исказати став. Једино се на њиховим објавама стварно задржимо, јер нас нечија торта, ђачка књижица, ајвар, или славски колач баш не интересује много и ударамо лајкове тек реда ради. И волела бих да вам испричам причу о мудрим и интелектуалним коментарима једне особе, али још увек на жалост та особа не пристаје на новински текст.

И тако иако сам упорна, овога пута ударам у зид, па опет морам да прегледам све морске пејзаже и да се спремим за ајвар и полазак у школу....