( ЧОВЕК , СРЕЋА , СВЕ )

Човек је друштвено биће , и није створен да буде сам . Створен је да буде срећан и да усрећи .Мисија му је да се слободно развија и трага и среће са својим искуственим компонентама које ће га обликовати да ради све оно што воли, а не шта другима одговара . Он је створен да некоме буде све ; такав , неукалупљен, једноставан , свој .

Када у некоме пронадјемо све , ми смо пронашли срећу .

Све .

Ни краће речи , ни моћније .

Као маслачак бели ; мали а препун белих лаганих иглица ; таман толико чврсто повезаних са базом , да стамено битишу и слободно се „ крећу „ ; и таман толико флексибилних да се одувају : ветром , или дахом људским .. и приреде моћан , магични призор .

Као Сунце, наизглед мало , а препуно : јаких , топлих зрака .

И као све мало , а толико енергично . У томе је тајна , моћ . Баш у тој скромности ; те микропланете , коју чува њен ореол харизме , омотач свесности од штетних зрака .

Све . Срећа је баш то : разумевање , искреност , поверење , оданост , љубав .

Колико је : мало , скромно ,једноставно то све , а колико је тешко .Тешко због : несигурности , жеља , „глади „ , комплекса ( да будемо прихваћени од људи који нас такве какви смо не прихватају , па тежимо трансформисању у жељену , од стране других а не очувању наше природне форме ...)....

Неки људи уопште не дају неку важност свему томе , тој природности и једноставности .Неки срећу мешају и виде у другачијим дефиницијама , материјалистичким .. Ја срећу видим искључиво у духовној .

Желим да подигнем и заштитим срећу , и некако људе призовем да буду лојални њеним једноставним коренима .

Срећа је биљка коју треба : неговати , заливати , хранити , грејати је , тако једноставно , природно . Ми сами смо природа сама . Све је тако једноставно , лако . Никакве вештачке напоре срећа не захтева , осим ових , природних , једноставних , чистих .

Срећа се не лови , срећа се не сили , срећа се не купује , нити осваја под гаранцијом заувек ; срећа се у слободи радја и негује .

Зар није лепше читати књигу и разумети речи , но само их гледати нејасне ..

Зар није лакше и лепше осећати се својим , јаким , бити искрен ... ? И такав слободно размењивати енергију , срећу .

Ту је снага душе. Искрена душа нема муку око потребе за лажима ; зато искрени људи и верују пуно , поверење имају у друге душе .

Многи би рекли да је то емотивна тупост , али ја не мислим тако .Када чинимо све из душе ми никако не можемо да имамо зле намере . Све што је из душе је безусловно , чисто . Кажу да постоји љубав из ега и љубав из душе . Ако је таква подела , ја говорим онда о љубави из душе . И управо та љубав : дивна , морална , чиста ..јесте компонента среће .

Ту нема места мржњи .

Бити човек заиста је тешко. Многи себе сматрају људима , по дефиницији . Али , ни по дефиницији се не уклапају . Није довољни човеком се звати ако си мисаоно биће које уме да: говори, размишља,пише,црта... или друштвено биће јер живи у друштву , заједници ... или природно јер је део природе ... Не. Није то довољно. У дефиницији стоји да је човеком се назвати бити и духовно биће ; разликовати добро и зло .

То је најбитнији а најмање заступљен , заборављен део .

Када би сви пратили своју природу ,када би се сви трудили да будемо људи , да не тежимо никаквим титулама до титуле човек , имали би смо срећу , имали би све .

Марија Аранђеловић Ромбис