У колотечини живота , наметнутим обавезама ми упражњавамо време.

У тим наметнутим обавезама ( које обављамо , све више ( по најтачније ) механички завршавамо , јер механизам не даје простора људскости у тако малом временском интервалу ; луксузна је (људскост )) ,у личном ,неорганизованом , брзом стилу (због опет : нових , спонтаних дешавања , која се трудимо да завршимо, ако смо у привилегији да смо у стању и осетимо ) , ми упражњавамо време .

А време тече . Њега не можемо да контролишемо . Оно је једино независно , континуирано , са истим темпом . Оно се не да : условити , купити , поткупити , успорити , убрзати ...осим на сату , услед беса или разочарења , у баш таквим расположењима , када кивни на друге , никог не можемо или немамо да окривимо , до њега – сат , као материјалног представника времена ; кривца који то није .

Ко ће нам то време „платити“ ..надокнадити ?

Може ли се то невољно , принудно изабрано , утрошено а пропуштено време , украдено нам „наплатити“ ?

Сами бирамо и када нам други бирају .Избор увек имамо . Можда не оно што смо желели и желимо сами да бирамо - као жељу ка циљу који смо одредили у својој визији живота , али бирамо увек ми сами и тада , када нам други изаберу , наметну своје ; бирамо да изаберемо доследност свом избору и вољи , или бирамо то шта нам други бирају .

И ако изаберемо то што нам други бирају , све то што прихватимо од наметнутог је наш избор. Одбијање наметнутог је исто избор .

То време које нам је ускраћено , да своју вољу бирамо ; може ли се наплатити , надокнадити ?

Не . Мислим да не .Готово сам сигурна да ту нема исправке . Ми сами не можемо . Наш задатак је да не исправљамо себе , већ да истрајемо у отпору нас невољом .

А неко је желео да буде Бог у управља нашим животом !

Дао је себи за право , да нас сакати , да нас спута , заузда , и обузда ... јер се умислио да је сила. А њој слаби прибегавају , када наидју на јаке , храбре .И знају , да су се срели са супротношћу , и свесни своје накарадности , опет , грубошћу и гласноћом свог неморала , би упорно да буду победници . Тихи или гласни демонстрантни у властитом кавезу своје тесне коже . Најлакше је „клин избити клином „ ,али зашто бити клин зарад другог .Треба бити свој , а „ клин“ препустити самоуништењу .Не светити се , само се дистанцирати и препустити том истом времену , које ће га као нездраву шљиву одбацити , и као земља сачекати , и прогутати .Време , пре или касније ће осветити неправду начињену праведнима , неправедно осакаћених за своје визије у њему. Оно се свети тако што такве силеџије баца у заборав ; или кратко сећање по лошем .

А као подршку онима који су неправедно били осакаћени од стране „силних „ , а који су остали себи и праведности доследни ,и упорни , истрајни , доследни ; даје прилику у будућности .

Може ли се и љубав украдена „наплатити“ ?

Могу ли се емоције чисте украдене „ наплатити“ ?

Женско срце данас је пуно неповерења . Жуди за искреношћу . Као и нека мушка . Ваљда , та срца осетна , су та иста ... Нека женска и нека мушка срца су баш та ,она права срца , која се могу наћи у тела оба пола ..

( А ја опет , грешим несвесно , па присвајам уз нежнији пол Извињавам се , свим искреним срцима која живе у мушким бићима . Постоје сигурно и мушка срца која жуде за искреношћу . Зато , говорићу само о срцима... осетним , и мушким и женским .

Заиста немам никакву муку , да се извиним било коме , па ни мушкарцима за грешке које направим несвесно , ретко свесно ; или да похвалим нешто што заслужује похвалу .)

Чему лажи , којима се прикрива игра , истина или несигурност , бес , оптуживање , или ограничавање ... ?

Градити односе циљно , зависно према себи ,злоупотребом слободне воље наше ,намамљене неистином , или слободним недореченим простором који нам препуштају на слободне , инсинуиране закључке , манипулистичким методама , није часно . Играти се таквим срцима је већ превише лично .

Ту је реч о одговорности за незаменљиво . Са неким емоцијама као што су : милост , емпатија , или љубав , посебно се не треба играти . Треба знати рећи ; стати ако их не схватамо и доживљавамо . Велике ципеле , веће од наших стопала , не треба да обувамо .Треба знати да она могу да носе само свој број ; треба знати тачну меру .

Када дођу такве емоције , срце се даје , безусловно . Оно следи свој глас , уверен потврдном навигацијом .Путује , мислећи да плови ка својој лагуни .Таква срца не заслужују обману .Таква срца заслужују поштовање ,истину .

Марија Аранђеловић Ромбис